Илија Марковић 
из Сеселца
Регрутован 1912, али у турски рат нисам ступио, ступио у Бугарски. Ми смо деца отишли у војску, ненаучени, и код Пирот смо обучавани по шуме, а топови били на положај, с времена на време помагали колико се мож. После примирја стара се војска распусти, ми се вратисмо у Зајечар и заузмемо њина места, и то је било на дан Св. Аранђел летњи, тад објавише Швабе рат. Бранили смо Београд, док је имала муниција, па се почесмо повлачити, дођемо до Косово и ту је требало да буде капитулација. После Радомир Путник задржо то, каже:

– Ево ви пут где можете да прођете…

Пређемо Чакор, Црну Гору и Албанију. Био сам на Крф, у Француску, Алжир, и на Солун.

Кад се скинемо у Крф, нигде ништа нема, само горке маслине, да једеш, па да мреш. Једне ноћи кажу ми да идемо у варош да купимо леба, оно било далеко 5 км, можда и више. Али они уморни, болесни, гладни, неће ниједан. Кренем ја сам, ајде, ајде, и дођем до једну реку, кад војници наши на мост:

– Стој!

– Стали смо! Још неки поред мене зауставили.

– Ди ћете?

– Идемо у варош да купимо леба.

Каже: – Ми смо постављени овде да не дамо ником у варош.

Молимо, они неће. Каже:

– Дајте по динар.

– Ал’ кад по динар дан зашто да идем там?

Кажем: – Ако хоћете пола динара а за пола динара себи да купим леба.

Каже: – Дајте!

Ми четворица дадомо по пола динара сваки, и они нас пуште. Ајд, ајд, и дођемо у Крф, велики варош. Нигде ништа нема, све затворено, ноћ. Одимо, одимо, одимо, тек свитне ватра на један угао.

Ајде тамо оно месе леба, овија Грци. И наиђо туј и кажем:

– Дајте ми леба.

Он каже: – Аврио! – то значи: сутра.

А ја кажем: – Ако је аврио, ја мислим да је бајат; дај само да се једе нешто.

А он: – Аврио!

Па затвору фуруну, нема светла. Опет ми кренемо лево, десно, нигде ништа нема, док не дођомо у једну кафану. Кад тамо, пуно наши војници седе, а ми имамо по коју пару грчку, ја сам имао пет пара и десет пара. Пију кафу, белу кафу, велики лонци. Ја извадим обе оне парице, да ми да белу кафу, он ми даде кафу и узе само пет паре, њине, а другу ми врати. И почекамо мало ту, оно се расвани, одемо и купимо леба на фуруну. Кад изађемо из варош оно само леже корпе са леба, изнели да продају Грци, већ тргују. Ја још имал паре, па немам у што да носим, узео сам једну векну овако, а једну у торбу. После направили они на котури неки колачи, па продају, али немам у што да носим. Ја узмем једно дрво, па заметим оно ко барјактар па ајд, ајд, ајд. Кад тамо, оно скинула се војска из лађу , па само лежи испод друма. Пресретне ме војник, каже:

– Ајде зовете командант.

Е реко, сад ће ме уреде. Ајд ја код ватру, пoздрављам:

– Изволте, господине мајоре. Каже:

– Добро, зовемо те да нам даш леба.

– Откуда да ви дам кад и ја немам.

– Па шта ти је то?

– Ово ми дали болесници и рањеници да им купим леба.

– Ама дај ми бар један.

– Како ћу има да ме убију, ако отиднем без леба?

– А јел има тамо доста леба?

– Има колко оћете, у варош.

Кад једно јутро наредник изашао на један камен и виче:

– Другови који год год може да иде за комаду, идите, јер досад сам предао рапорт, шест стотина умрело.

Кад се ја у плашим, капа се диза горе, ја је намицам, и кренем на пристаниште. Кад сиђем, оно тако укрштени мртви и само и’ трпају на камару. Оданде и’ узимају други, па на шлеп товаре и теру тамо на пучину и бацају.

Кад пређем на острво Лазарет, тако се звало, и тамо нема нигде ништа само један млаз воде бије горе, па на дол.

– Е, реко, срећни смо, сад ће да се напијемо воду.

Али оно нема, не ваља вода и тад смо добијали по коло воду, војник дотера на лађу, и делио нам ту воду, боравимо неколико дана, пресвукоше нам одело, старо бацише у ватру, дадоше ново, и одатле пребацише опет на Крф. Тамо већ беше заведен ред, ту су растурене јединице, и пуњене друге. И у логори и леба и с леба…

После на лађу смо се утоварили и пређемо у Солун, кад оно само се беле шатори, као снег, савезници дошли, прихватише нас, наранише ни, обукоше. И што причао мој имењак Илија, неки наши су ишли по коњи у Алжир, те доведоше коњи, изделише коњи по батерије. А што каже да у енглеску батерију женске командују, то су били они Шкоти у сукње, леп народ.

И пођемо на положај, нам се потреви да будемо испод 11. пук, штитимо 14. пук.

И ту смо се сместили, уватили смо добар положај, двојица ни војници ту погинуше, више нису; пешадија је много изгинула од мерзери. И ту проведемо три године. И мене тад закачи… Тео да забушим нешто, а командри видео да оћу да причам, да изводим, да се забављам, па ме отера на осматрачницу.

И туј сам боравил дуже време, после, једног дана ме уби граната; отидем у болницу, прво у дивизијску, па армијску, па у енглеску, и оданде после пет дана прегледаше, и кажу: „контузијаˮ, и из престолонаследникову болницу у Солун, утоварише ме на лађу, па пет дана преко море, одемо тија први рањеници у Гренобл, у Француску. Оно за пет дана стиже наређење да се сва војска сабере у Алжир, па одатле на лађу па у Алжир… Туј сам боравио осам месеци као болничар… Кад из Константин на границу Туниса и Алжира, дођемо у Бизерту, док се накупимо повише па на лађу за Солун. И седам дана је била бура, па се ништа не види, а ми идемо у маглу. Бије звечка да идем на ручак за наши, ал’ мој наредник чим се дигне одма падне. Ја узмем ону велику ванглу и одем пред кујуну. Ал оно засвира сирена, за узбуну, а ја се само тргнем столичку пре д кујуну и седнем. Оно гомила се мешаше, мешаше, Французи, војска, сваки на свој сплав, а ја седим и кад престаде, они се вратише, ја примим тај ручак, и сиђем доле, а наредник:

– Па ди си, бре, нисам знао да си толка будала.

А ја нисам ни пампури метно. Па реко:

– Бре, твоји пампури посигурнији ваљда од моју ванглу. Скочим на њу, па седнем у њу, неће се изврне, дно јој широко…

И продужимо , а кад се скинусмо у Солун, онда одемо у први логор, и одатле после одвајају, идемо на положај, сваки си иде у своју једницу. Колко стиго там, командир ме зове да идем на осматрачницу. Али Французи ми дали потврду да будем болничар, да износим рањенике и тако сам до краја…

Извор: Владета Р. Кошутић, Док су Солунци још говорили, приредио Недељко Богдановић, Чигоја штампа, Београд, 2011.

Видео извор: YOUTUBE

https://www.youtube.com/watch?v=_ckO9MBWJQA