На данашњи дан, 25. септембра 1939. године у Београду је умро инжењер, професор и градоначелник Београда Коста Главинић.

Рођен је 24. јануара 1858. године такође у главном граду, где је завршио Технички факултет, а затим се специјализовао у Берлину.

По повратку у Србију је једно време радио као чиновник у Министарству грађевина, да би 1886. године био изабран за професора науке о грађењу мостова и тунела на Техничком факултету, где је провео наредних двадесет година.

Учествовао је у свим ратовима које је Србија водила од 1876. године до Првог светског рата, као добровољац – болничар и као главни инспектор свих резервних болница у Београду.

Поред просветних активности, редовно је био укључен и у све друштвене промене, прво као одборник београдске скупштине, а затим и као градоначелник Београда, те Министар народне привреде, и на крају комесар Народне банке.

Значајан део свог стручног рада усмерио је ка проблемима прераде воћа, а нарочито шљива. За ове потребе је конструисао сушницу за сушење шљива, али и другог воћа, и за тај изум освојио треће место на светској изложби у Паризу 1900. године. Та сушница допрла је до најсиромашнијег земљорадника у брдским и планинским селима Србије, па је више од 10.000 домаћинстава примењивало његов систем сушења шљиве и на тај начин полупроизвод продавало по већој цени.

Поред тога конструисао је и специјалну хигијенску пећ за загревање сеоских домова.

Био је оснивач Српског пољопривредног друштва и његов активан члан преко педесет година, председник Главног задружног савеза, председник надзорног одбора Савеза здравствених задруга, председник Друштва за чување народног здравља, председник Комитета за одевање нашег села помоћу кућевне одевне радиности – Рукотворник, оснивач Удружења инжењера и архитеката, оснивач Друштва Стеван Дечански и друго.

Као одборник и градоначелник, поред осталог, активно је радио на питању нивелације Београда, увођењу водовода и канализације, утврђивању грађевинских линија, пошумљавању и одржавању паркова, био је активан у комисији за „ограничење вароши”, инсистирао да се простор „иза друма око железничке станице у ширини од 500 метара што пре пошуми како би се добио око Београда један појас шуме ширине ½ километара”, уводио савремено осветљење у престоницу, радио на зидању школа, задруга и болница.

Више од четврт века активно je учествовао у свим важним питањима града.

Први светски рат га је затекао на положају комесара Народне банке, а када је војска успешно извукла благо ван граница Србије, он је остао у Нишу.

Аустроугарска војска га је почетком 1916. године ухапсила и спровела у Београд, где је у својој кући дочекао ослобођење. Тада је на Славији, пред неколико десетина хиљада људи, са хлебом и сољу дочекао регента Александра.

Данас се по Кости Главинићу, човеку који је у многоме допринео развоју Београда и Србије, носиоцу многобројних одликовања, као што су Орден Светог Саве првог реда, Таковски крст, oрден Карађорђеве звезде, Орден Белог орла, Крст милосрђа и друга, зове једна улица на Сењаку.

Од важних догађаја у вези са Србијом на овај дан издвајамо још:

1864. године умро је сликар Јован Поповић;
1897. године рођен је књижевник Александар Вучо;
1923. године умро је правник и политичар Ђорђе Красојевић;
1991. године умро је хармоникаш и композитор Миодраг Тодоровић Крњевац;
1992. године умро је Ивица Вдовић, бубњар бендова Сунцокрети, Шарло акробата и Катарина II.