На данашњи дан, 19. јула 1427. године, на брду Главица у близини Крагујевца, од срчане капи је у педесетој години умро деспот Стефан Лазаревић. Рођен је око 1377. године, и био је син кнеза Лазара и кнегиње Милице. После смрти оца, наследио је његову титулу и са мајком признао врховну власт турског султана Бајазита, те је са братом имао обавезу да одлази на турски двор и да са својом војском учествује у султановим походима, док је његова сестра Оливера морала у султанов харем. Ипак, након турског пораза код Ангоре 1402. године и Бајазитовог заробљавања од стране Монгола, а потом и смрти наредне године, Стефан се вратио у Србију, успут добивши од Византинаца титулу деспота. Убрзо је постао вазал угарског краља Жигмунда и тада, уз још неке поседе, добио на управу и Мачву са Београдом, и одлучио да у овом граду смести своју престоницу. Поред тога што га је утврдио, деспот је у самом граду подигао митрополију и обновио Цркву „Успења Богородичиног“, основао болницу и бројне друге објекте неопходне за функционисање града, а трговце привукао дајући им многе повластице и олакшице. Године 1408. постао је и један од оснивача „Змајевог реда“. После вишегодишњих сукоба са Бранковићима, 1412. године Стефан се измирио са својим сестрићем Ђурађом Бранковићем и касније га, пошто није имао деце, именовао за свог наследника. На унутрашњем плану, Стефан је сломио отпор властеле и радио на снажењу Србије у политичком, економском, културном и војном погледу. Објавио је “Законик о рудницима”, са посебним делом којим се уређује живот у тада највећем руднику на Балкану, Новом Брду, чиме је додатно појачао развој рударства, које је било главна привредна грана тадашње Србије, тако да је крајем његове владавине Србија постала један од највећих произвођача сребра у Европи. Био је и велики покровитељ уметности и културе, пружајући подршку и уточиште како ученим људима из Србије, тако и избеглицама из околних земаља које су заузеле Османлије. Деспот се и сам бавио писањем, а најпознатије дело му је свакако “Слово љубве”. Такође је и у своју задужбину, Манастир Манасију, довео учене монахе, па је она одмах по оснивању постала културни центар деспотовине, а њена „Ресавска школа“ била је преписивачка радионица и извор писаних дела и превода и после пада деспотовине, кроз читав наредни век. Према неким изворима, деспот Стефан Лазаревић је сахрањем у Манасији, док му се према другим мошти налазе у Манастиру Копорин код Велике Плане.

Од важних догађаја у вези са Србијом на овај дан издвајамо још:

1855. године рођен је војвода Живојин Мишић;
1883. године из Беча су тридесет година након његове смрти, пренети посмртни остаци песника Бранка Радичевића и сахрањени на брду Стражилово изнад Сремских Карловаца;
1900. године рођен је песник Душан Васиљев;
1936. године умро је српки геолог, политичар и академик Јован Жујовић;
1937. године у Београду је дошло до сукоба полиције и демонстраната који су протестовали због подношења скупштини на ратификацију конкордата између Ватикана и Краљевине Југославије. Конкордат је потписан у јулу 1935, али због отпора јавног мњења није ступио на снагу;
1945. године умро је мајор Драгутин Гавриловић;
1979. године умро је новинар и уредник Радио Београда, Радивоје Раћа Марковић;
1984. године умро је композитор и педагог Марко Тајчевић.