Након рата за аустријско наслеђе 1748. године царица, краљица и надвојвоткиња Марија Терезија пружила је угарском племству извесне привилегије у знак захвалности, на рачун српског становништва у јужној Панонији. Поред тога, настављен је притисак на српске граничаре и људе у војној служби, првенствено хусаре (врста лаке коњице), да напусте православну веру и приме католичанство.

Овакво стање навело је пуковника Ивана Самоиловича Хорвата, потпуковнике Дмитрија Хорвата и Ивана Шевича, те капетане Николаја и Фјодора Ивановича Чорбу да покрену широку акцију исељавања српског становништва у Русију. Тамо је већ постојао и Српски хусарски пук, настао октобра 1723. године, указом императора Петра Великог о именовању Јована (Ивана) Албанеза за команданта истог. Пук је тада бројао 316 ратника и био је распоређен код града Тор (потоњи Славјанск), састављен углавном од црногорских досељеника, доведених од капетана Ивана Лукачевића Подгоричанина. Писмо са којим је Подгоричанин ишао написао је руски дипломата гроф Сава Владиславић Рагузински, Србин из Херцеговине.

Руска страна се посебно ангажовала на реализацији овакве идеје, намерна да досељенике одмах распореди у Српски хусарски пук, који је на почетку Руско-турског рата 1735–1739, бројао скоро 1.200 припадника. Иако устројен по систему сличном козацима, пук је од 1741. године имао униформе.

Пуковник Хорват је са предлогом о пресељењу изашао пред руског посланика у Бечу, грофа Михаила Петровича Бестужев-Рјумина 1751. године. Руска империја је успела добити пристанак Аустрије о отпуштању из војне службе свих Срба који желе да се преселе, али је доцније променила став.

Прва група српских исељеника стигла је 21. октобра 1751. године у Кијев, предвођена Иваном Хорватом. Насељени су на обали Дњепра и подељени у чете. Бивши аустријски официри положили су наредне године заклетву у Москви.

Нова Сербија је прва српска војна аутономна област у Руској империји, основана 1751. године са седиштем у Новомиргороду, који је стајао непосредно потчињен Правитељствујушчем сенату и Војној колегији, на чијем се грбу и данас налази српски хусар.

Грб на коме се налази српски хусар, и данас грб Новомиргорода

Налазила се под руководством генерал-мајора Ивана Самоиловича Хорвата. На њеној територији налазила се и важна тврђава Света Јелисавета, која је угрожавала Татаре и осигуравала пут руске војске према Криму.

Подељена је на Хусарски и Пандурски пук, који су даље подељени на шанчеве. Топоними у Новој Сербији, били су идентични српским насељима северно од Саве и Дунава, те проналазимо: Надлак, Мартонош, Панчево, Кањижу, Сенту, Вуковар, Суботицу, Сомбор, Вршац, Земун, Чанад, Ковин, Сланкамен, Бечеј, Вараждин, Глоговац, Чонград и Сентомаш.

Мапа положаја Нове Србије (1752‒1764) и Славјаносербије (1753‒1764) и поређење са положајем данашњих покрајина Украјине (ФОТО: Википедија)

Друга српска војно-аутономна област била је Славјаносербија, која је створена две године касније и заузимала је делове територија данашњих региона Доњецка и Луганска. Њен административни центар налазио се у граду Бахмуту. До стварања ове области дошло је после захтева генерал-мајор Ивана Георгијевича Шевича и Рајка Прерадовича, упућеног императорки Јелисавети Петровног, да буду одвојени од Хорвата. На челу Славјаносербије налазио се Шевич.

Постојало је и село Сербка, у Одешкој области.

У Новој Сербији Хорват није уживао симпатије и стање је било тешко. Против њега устао је 1760. године, читав новомиргородски гарнизон. Део српског становништва Нове Русије одлази козацима на Кубањ.

У мемоарима Александра Пишчевића, сина Симеона Пишчевића (по чијим је мемоарима Милош Црњански писао Другу књигу Сеоба), стоји: „Србе, моје земљаке, очима не могу да видим због њихове шкртости, а поред тога дојадилаи су ми преко сваке мере и својим израчунавањем древног порекла својих породица, глупим дипломама, доставама и тужбама и другим доказима своје глупости.ˮ

Императорка Катарина Велика Нову Сербију и Славјаносербију 1764. године припојила је Екатеринској провинцији Новоросијске губерније. Генерал-аншеф Петар Абрамович Текелија изборио је помиловање за Хорвата, чији су синови продужили војну службу. Српски хусарски пук расформиран је 1783. године и придодат Овипољском хусарском пуку.

Од 1885. године седиште Славјаносербског рејона премештено је у Луганск. Овај рејон постојао је до 1919. године и обновљен 1966. године.

ПИШЕ: Филип Пејковић, Правни факултет Универзитета у Београду

Место Панчеве налази се у Новомиргородском рејону. Овде је 1752. године насељено 220 српских војника са њиховим породицама

Село Каніж у Новомиргородском рејону

Улаз у село Мартоноша, које се налази се у Новомиргородском рејону. На табли на српском језику пише: добро дошли. (ФОТО: Юрій Стоянов, Сергій Лепеха, Юрій Баран)