Сентандреја – то су њене цркве, иконе и иконостаси који најјаче привлаче пажњу поклоника уметности.

Али, Сентандреја

– то је и она богата архива, и драгоцена библиотека, које чувају део ненаписане историјске истине о Србима у овим крајевима;

– то је и Музеум Будимске епархије, где се чувају уметнички предмети са целог њеног подручја;

– то су и портрети архијереја Будимске епархије, ликови њених владика – Василија Димитријевића, Дионисија Новаковића, Софронија Кириловића, Стефана Стратимировића, Дионисија Поповића – учених и залужних људи, великих приложника сентандрејских цркава, мецена уметности;

– то су и оне мање познате црквене утвари складног изгледа и фине израде – кандила, дарохранилнице, петохлебнице, путири, натрепезни кретови, налоњи, рипиде, антимински, кадионице – које су израђивали знани и незнани мајстори-уметници;

– то су и тешка, дуборезбарена врата на црквама, у чијим бравама су и сада кључеви барокног облика, помоћу којих се враћамо у XVIII столеће, сентандрејске културе;

– то су и складно подигнути домови некадашњих сентандрејских фамилија: Софрићевих, Калићевих, Јанковићевих, Маргаритовићевих, Бобићевих;

– то су и испране и осунчане камене успомене на њеном вечном почивалишту – барокни крстови са именима некадашњих њених житеља.

*

Сентандреја је као давнашња младалачка успомена која искрсне пред нама, па нас обрадује и ражалости. У исти мах.

Ето, због тога, и због оног што је тешко испричати, Сентандреју треба походити, као најлепшу и најсевернију варош наших сеоба и снова.

Динко Давидов

Наставиће се…

Извор: Давидов 2011: Динко Давидов, „Сентандрејски звоници”, у: Парусија, Београд: Српска књижевна задруга, 147–148.