Ишао Свети Сава, уморан. Жега илинска – равница, сунце упекло. Прашина засула очи и уста.

Дође, тако, до једне реке, па се из ње напи воде и уми.

За један трен, она вода га одмори и поврати му снагу.

Он својим штапом прекрсти воду и благослови је.

– Нека овако свакога окрепи и умије, а највише ђаке и путнике – рече Свети Сава.

Чули то намерници из каравана који у близини беше отаборио, па испричаше свуда – од Беча до Цариграда.

Тој реци остаде благослов и име – Сава.

Драган Лакићевић

Извор: Лакићевић 2016: Драган Лакићевић, Српске легенде, Београд: „Вукотић медиа”, стр. 197.