Био један чобанин у далеким брдима, иза високих планина. Живео је целог века у кући од брвана, покривеној сламом. На огњишту ватра и вериге, с греде висе гроздови чађи.

Чувао је овце и говеда, издизао с њима на планину, градио штапове и свирале, зими тесао косишта и грабуље.

И стално причао како се спрема да оде и види бијели град Биоград, највећи и најљепши град на свијету. У њему су ‒ тврдио је ‒ бијеле куће и жене, сви се смију и пјевају, и сви једу бијели љеб…

Радо су га слушали старци и деца, и ко му је веровао и ко није, али нико није сумњао да ће он једнога дана притегнути опанке, узети тољагу и отићи да тражи Бели Град. Иако никада није отишао.

И он је сањао и причао о бијелим ријекама, бијелим црквама, бијелим столовима и столицама…

Кажу да има много људи са таквим сновима.

Драган Лакићевић

Извор: Лакићевић 2016: Драган Лакићевић, Српске легенде, Београд: „Вукотић медиа”, стр. 227