На данашњи дан, 19. јула 1855. године у Струганику код Мионице је рођен српски војвода Живојин Мишић, учесник свих ратова које је Србија водила од 1876. године до 1918, и један од најистакнутијих војсковођа у Првом светском рату.

Основну школу је започео у Рибници, а завршио у Крагујевцу. Гимназију је похађао у Крагујевцу и у Београду, у Првој београдској гимназији.

Војно образовање је стицао у Артиљеријској школи у Београду и аустријској Стрељачкој школи, а на Војној академији у Београду је предавао од 1898. до 1904. године.

У српско-турским ратовима је командовао батаљоном и ту стекао прва ратна искуства. Након Мајског преврата је пензионисан у чину генералштабног пуковника, пошто је сматран сувише блиским свргнутој династији Обреновића и због сумње да је непријатељски расположен према завереницима.

Међутим, током анексионе кризе, на лични захтев начелника Врховне команде генерала Радомира Путника, активиран је и постављен за његовог помоћника, што је био и током балканских ратова.

У чин генерала је унапређен после Кумановске битке, а истакао се правилном проценом и на почетку битке на Брегалници. По завршетку рата, по други пут је пензионисан. Ипак, пред избијање Првог светског рата је још једном реактивиран и постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде.

У Колубарској бици је на сопствено инсистирање заменио рањеног и болесног команданта генерала Петра Бојовића и преузео команду над Првом армијом. Повративши јој пољуљани морал, успео је да запоседне Сувоборски гребен и потпуно разбије аустроугарске трупе.

Тактика коју је применио у ситуацији када је српска војска била бројчано више него двоструко слабија и данас се изучава на војним академијама, а за то је Живојин Мишић унапређен у чин војводе.

Касније је учествовао у повлачењу преко Косова и Албаније, руководио припремама за пробој Солунског фронта и офанзивом српске војске која је уследила, одбацивши захтеве савезничке команде да се обустави напредовање Прве армије Петра Бојовића.

Војвода Живојин Мишић је преминуо после дуге и тешке болести, и лечења у иностранству, 20. јануара 1921. године у Београду.

Уз највеће почасти, испраћајем у коме је учествовао скоро цео Београд,  сахрањен је два дана касније на Новом гробљу. Током живота је написао многе расправе из области ратне вештине, као и књигу Стратегија, која је одмах увршћена у обавезну лектиру официрског кора, а са немачког је превео Тактику од Балка.

Своје мемоаре је започео да пише током лечења у Француској, а књига Моје успомене је објављена тек 1969. године.

Носилац је највиших одликовања како домаћих тако и страних, а његов лик је овековечен и у бројним књижевним, музичким и ликовним делима.

Многе улице и школе носе његово име, као и касарна у Ваљеву, док је његова родна кућа 1987. године претворена у спомен-музеј.

Дан Мишићевог рођења се обележава као празник Мионичке општине, а од 1998. године у Мионици се приређују и Мишићеви дани.

Од важних догађаја у вези са Србијом на овај дан издвајамо још:

1427. године умро је деспот Стефан Лазаревић;
1883. године из Беча су тридесет година након његове смрти, пренети посмртни остаци песника Бранка Радичевића и сахрањени на брду Стражилово изнад Сремских Карловаца;
1925. године рођен је џез-пијаниста, композитор и диригент Бора Роковић;
1936. године умро је српки геолог, политичар и академик Јован Жујовић;
1937. године у Београду је дошло до сукоба полиције и демонстраната који су протестовали због подношења скупштини на ратификацију конкордата између Ватикана и Краљевине Југославије. Конкордат је потписан у јулу 1935, али због отпора јавног мњења није ступио на снагу;
1945. године умро је мајор Драгутин Гавриловић;
1956. године потписана је Брионска декларација;
1979. године умро је новинар и уредник Радио Београда Радивоје Раћа Марковић;
1984. године умро је композитор и педагог Марко Тајчевић.