У једном друштву повео се 1939. разговор о песнику Милану Ракићу. Неко је упитао Ракићевог сабрата Јована Дучића: – Зашто је тај ретко талентовани песник тако рано престао да пише? – Не знам зашто, само знам да је била велика штета и несрећа за српску књижевност што је Ракић још

Напустивши Коцељеву и Мачву, где је био учитељ и председник општине, Јанко допутова у Београд и ту се посвети књижевности. У прво време био је коректор Државне штампарије. Стан је узео код једне удовице у Скадарлији. Вечери је проводио с Војиславом и Брзаком код Коларца. Једног јутра Јанко исприча пријатељима

Постепено, Сентандреја је мењала лик, а њене обрисе обогатиле су варошке куће, које се нама данас чине ниске, а старим Сентандрејцима биле су праве палате, на спрат, са дућанима и магацинима у приземљу, са пространим подрумима и високим таванима који су служили и као складишта робе, па отуда још и