И Лази Костићу је неки млад песник донео песме с молбом да његова критика буде кратка – што краћа. Кад је прочитао песме, Лаза му је одговорио: „Свака строфа – катастрофа.”   Извор: Анегдоте о српским писцима [прир. Катарина Стојановић], Граматик, Београд, 2009, стр. 11.

Након 42 дана храброг пружања отпора и стоичког држања под експлозијама аустроугарских бомби, војници београдске одбране су у рану зору 10. септембра 1914. године прешли Саву.[1] Међу војницима који су у чамцима по јакој месечини клизили површином реке налазио се и свештеник Николај Велимировић, који је благосиљао своје сународнике по

Срео Нушић неког познаника нерасположеног и ћутљивог, па га упита што се тако покуњио. – Како да се не покуњим. Ето, недавно сам се оженио, а морам да правим већ другу меницу. Нисам ни слутио да брак баш толико кошта. – Не брини ништа, младићу – теши га Нушић –