Преводи српске књижевности на јерменски језик

(крај осамдесетих година XIX века – прва деценија XX века)

Српска књижевност превођена је на јерменски језик углавном посредством руских превода. Почетком XIX века јужнословенски народи започели су борбу за националну независност, „откривајући запрепашћеној Европи до тада непознате ризнице свога фолклора и књижевностиˮ[1], па јерменски преводиоци помно трагају за прилозима о Јужним Словенима у руској периодичној штампи и делима блиским расположењу јерменских читалаца.

Године 1888. у часопису Ардзаганк (Одјек, Тифлис) објављен је чланак Знаменито столеће, потписан иницијалима „К. Ј.ˮ, посвећен стогодишњици рођења Вука Караџића.[2] Аутор чланка био је јерменски публицист, правник, филолог, творац Јерменско-руског речника (1891), Карапет Јагубјан (1857–1911). По први пут јерменским читаоцима представљен је живот и рад Вука Караџића, основни правци његове делатности и његова главна дела.

Заслугом Мкртичa Бархударјана (1862–1927) и петербуршких јерменских студената (из Петербурга) појавио се први превод приповедака најистакнутијег представника српске „сеоскеˮ реалистичке прозе с краја  XIX века, „српског Тургењеваˮ, Лазе К. Лазаревића (1851–1891) на јерменски језик. Године 1890. на страницама часописа Андес граканакан ев патмакан објављена је приповетка Први пут с оцем на јутрење (књ. 3, 50–68), коју је, по свему судећи, из петербуршког часописа Весник Европе за 1888. (том 4, књ. 7, 39–55), превео сам Мкртич Бархударјан.

Други јерменски превод ове Лазаревићеве приповетке везан је за делатност петербуршких јерменских студената. Новембра 1881. основано је Јерменско добротворно друштво на Кавказу, са одељењем у Шуши, а имало је и своје огранке у многим градовима са јерменским становништвом. Бавило се просветитељском делатношћу, штампало књиге и помагало сиромашне јерменске породице на Кавказу и у Западној Јерменији. Прва књига одељења у Шуши, штампана 1894. у штампарији Мирзаџана Махтеси-Акопјанца, био је превод поменуте Лазаревићеве приповетке, али сада под насловом Мој отац.

Јерменски превод приповетке „Први пут с оцем на јутрењеˮ Лазе Лазаревића из 1894.

Јерменском преводиоцу, скривеном иза иницијала „С. Г.ˮ, вероватно члану петербуршке студентске организације, као извор је послужио руски превод Л. Васиљевског, објављен 1894. такође под насловом Мој отац у фебруарском броју часописа за омладину Мир Божиј (Божји свет, излазио 1892–1906).[3] Исти руски текст послужио је као основа и за трећи јерменски превод Лазаревићеве приповетке, можда и најзначајнији, јер је његов аутор један од највећих јерменских књижевника Перч Прошјан,[4] који у Лазаревићевој прози препознаје властите теме, мотиве и расположења.

Занимљиво је да су Лазаревићева приповетка Први пут с оцем на јутрење и Прошјанов роман Због хлеба настали истовремено – 1879.

У листу Нор дар[5] објављена је друга Лазаревићева приповетка На бунару у преводу Нор арева (Ново сунце). Ова приповетка превођена је на руски језик у више наврата и објављивана у масовним тиражима као засебна брошура. Један од бројних руских превода, објављен 1895. у Москви, одговара јерменском тексту. Према томе, деведесетих година XIX века на јерменски језик преведене су две приповетке Лазе Лазаревића, од којих једна чак три пута.

Иначе, приповетка Први пут с оцем на јутрење први пут је објављена 1879. у часопису Српска зора, који је штампан у Бечу, у Штампарији мехитариста.

*

Приповетка истакнутог српког књижевника и сликара Ђуре Јакшића (1832–1878) На мртвој стражи, написана је и објављена као засебна брошура (46 страна) у Београду 1876.[6] Наслов приповетке преведен је на јерменски језик као Старац Марко (Парав Марко). Јерменски преводилац је уместо оригинала користио руски текст приповетке у преводу Н. Н. Филипова, објављен 1892. у Петербургу као друга књига Словенске библиотеке.[7]

Приповетка Старац Марко објављена је 1896. у Тифлису као посебно издање у преводу Ов. Медникјана са руског језика.[8] Часопис Арарат оцењује књигу „као веома корисну за широку читалачку публикуˮ (1896).

Јерменски превод приповетке „На мртвој стазиˮ Ђуре Јакшића из 1896.

*

У мају 1892. у листу Ардзаганк у наставцима је објављено једно од најпознатијих прозних дела Јована Јовановића Змаја (1833–1904), приповетка Видосава Бранковић, у преводу Т. С. Први пут публикована је у часопису Даница за 1860. годину, а на руски језик преведена и објављена 1892. у фебруарском броју часописа Гласник стране књижевности.[9] Дакле, на јерменском језику појавила се свега три месеца након објављивања руског превода, још за живота српског књижевника.

Године 1893. у Александропољу (данашњи Кумајри) објављена је у засебној књижици повест Вереница (Из живота Србије). Била је то прва брошура у серији издавачког предузећа Ајг (Освит) намењена масовом јерменском читалишту. Преводилац је био Ованес Арабаџан, познат по преводима на јерменски језик дела посвећених ослободилачкој борби балканских народа. У Вереници су описана трагична збивања 1813, када је турској војсци пошло за руком да угуши Први српски устанак. Међутим, дозревају нове снаге које 1815. у Другом српском устанку раскидају ланце турског ропства. Својим садржајем књига шаље недвосмислену поруку јерменским читаоцима да следе пример Срба.

Лист Нор дар (Нови век, Тифлис) упознао је јерменске читаоце и са стваралаштвом једног од најзначајнијих познијих српских романтичарских песника, Милорада Поповића Шапчанина (1841–1895). Маја 1893. у четири броја листа објављен је у наставцима одломак из Шапчаниновог романа Хасан-ага, под насловом Али Крупић, у преводу Д. Хан-Ануша.

*

Почетком XX века појављују се први преводи српских народних песама на јерменски језик. Јерменски историчар, публициста, писац, критичар и професор Јереванског државног универзитета, Аракел Бабакањан (1860–1932), опште познат као Лео, наглашава изузетну улогу народне поезије у развитку националне самосвести.[10]

Занимљиво је да Лео, говорећи о хајдуцима, на неколико места цитира Ранкеову и Вукову књигу Српска револуција.[11]

Маја 1901. часопис Мурч[12] (Чекић, Тифлис) објављује песму Хајкуна, са поднасловом Далматинска легенда, у преводу песника Мисака Тер-Даниељанца, највероватније преко руског извора.[13]

Појава два различита јерменска превода Агинице 1913. од изузетног је значаја. Пре свега, стога што се дело на тему борбе српског народа против турских завојевача први пут појављује на страницама публикација у којима овакви прилози раније нису објављивани (посебно се односи на цариградски часопис). Друго, превод је објављен у време балканског рата, када се решавала судбина последњих османских територија у Европи. Објављујући мноштво репортажа и фотографија са места догађаја, и часопис Шант посветио је велику пажњу збивањима на Балкану.

Под утицајем херојске борбе Срба и Црногораца у балканских ратовима, у западнојерменској штампи појављују се преводи српске књижевности. У историји српско-јерменских књижевних контаката од великог је значаја објављивање два одломка из трагедије црногорског књаза (касније краља) Николе Првог Петровића Његоша Балканска царица, у преводу Акопа Мараљана из Јерусалима 1912. у часопису Осанк (Поток), који је излазио у Каиру.

Потресен трагичном судбином изгнаног црногорског краља, истакнути западнојерменски песник, преводилац, новинар и друштвени посленик Рубен Ворберјан (1874–1931) пише о краљу Николи у књизи песама и успомена под заједничким насловом Оаза (Париз, 1920). Јерменски песник је 16. априла 1916. написао и Јадиковку црногорског краља Николе Богу. Према сведочењу самог Ворберјана, он је оригинал песме на француском језику послао „великом несрећном изгнаникуˮ у Француску, који је одговорио изузетно дирљивим писмом.[14]

*

Вредно је споменути још један превод, публикован 1900. у научном часопису Амалсаран (Универзитет) који је излазио у Паризу. У два наставка објављен је чланак великог српског научника Николе Тесле у преводу Мог-Пета (вероватно псеудоним уредника часописа Мисака Багдасарјана), са поговором преводиоца (Неколико размишљања поводом чланка Николе Тесле).[15] Чланак под насловом Сутрашње човечанство има карактер научно-популарног футуролошког огледа и изражава ауторов хуманистички поглед на свет.

Поновно интересовање јерменске јавности

за Србе и српску књижевност

(период Првог светског рата)

После Сарајевског атентата на надвојводу Франца Феринанда, који су 15. јуна 1914. извели чланови организације Млада Босна, Аустроугарска је месец дана касније, 28. јула 1914, објавила рат Србији. Немачка 1. августа објављује рат Русији, а Француској два дана касније. На страни Централних сила (Немачке и Аустроугарске) у рат против сила Антанте (Русије, Француске и Велике Британије) укључила се и Турска.

Јерменска штампа у Русији помно је пратила све догађаје који су претходили рату, као и ток ратних операција. На страницама руских часописа и листова објављује се мноштво написа о Србима, преводе се бројна дела српске књижевности. Од лета 1914. у јерменским периодичним публикацијама, нарочито у два водећа тифлиска листа Мшак и Оризон, оживљава интерсовање за Србе и њихову књижевност.

Неколико дана након почетка аустро-српског рата часопис Мшак почиње да објављује у наставцима оглед Српски народ и његова уметничка књижевност под иницијалом „Q”,[16] као први покушај да се на јерменском језику дâ кратак преглед нове српске књижевности:

„Пошто су све наше симпатије и саосећања окренути Србији, потребно је да поближе упознамо овај народˮ, наглашава аутор огледа који приказује опште податке о пореклу Срба, њиховој народној поезији и стваралаштву појединих српских писаца – Доситеја Обрадовића, Вука Караџића, Симе Милутиновића, Његоша, Бранка Радичевића, Ђуре Јакшића, Јована Јовановића Змаја и других. Мада је преглед искључиво информативног карактера, вредан је пажње ауторов покушај поређења српске и јерменске књижевности и налажења међусобне сличности.

Говорећи о почетку културног препорода Срба, „Q” наглашава невероватну сличност у развитку српске и јерменске књижевности у првој половини XIX века:

„Пошто су на политичком плану јерменска и српска стварност већ од друге половине прошлог века биле веома сличне, то је и национално-родољубива тенденција са запањујућом једнообразношћу преовладала у друштвено-књижевној мисли како у предгорјима Арарата тако и у долинама Балкана.ˮ

Поред прегледа српске књижевности, редакција јерменског листа је током исте године објавила више краћих приповедака које приказују борбу српског народа против Аустријанаца – Страшљивац Стефана Илића у преводу „С. Р.ˮ и Милан Ђуре Јакшића у преводу Левона Данијелјана. Њихов садржај био је врло сличан раније преведеним приповеткама, с тим изузетком што се уместо Турака у њима појављују Аустријанци и Мађари:

„Занимљиво је да су, као и у време источне кризе седамдесетих година, у јерменским круговима у Тифлису 1914. године прикупљана средства за помоћ Србији и Црној Гори, одржавани митинзи, скупови и књижевне вечери. О једном од таквих скупова извештава и ‘Мшак’. Увече 22. новембра у сали Уметничког друштва у Тифлису српски краљевски изасланик, пуковник Милутин Јоксимовић, одржао је предавање на тему Како ће се завршити рат. Предавање је било посвећено словенско-германским односима и пангерманској опасности. Дописник листа (Левон Данијелјан) посебно истиче детаљ да је на почетку свога излагања Јоксимовић узвикнуо: ‘Живео јерменски народ!’[17] и изразио наду да ће након рата Јермени добити аутономију. Цео приход са скупа приложен је фонду српско-црногорског Црвеног крста.ˮ

Други јерменски лист Оризон, орган партије Дашнакцутјун, 1915–1916. такође се донекле интересује за српску књижевност – 22. фебруара 1915. године у илустрованом додатку листу, у преводу Гајка Адонца, објављена је кратка приповетка Светозара Ћоровића За један часак радости.

Априла 1916. године лист објављује још један прилог из српске књижевности, Пролећни потоци (преводилац Симон Амалјан), прозни превод песме непознатог аутора.

*

Тематика преводâ из српске књижевности у годинама Првог светског рата углавном је борба, тежња за слободом, дужност према домовини, те су српско-јерменске књижевне везе деведесетих година XIX и првих деценија XX века у суштини саставни део идеологије ослободилачког покрета јерменског народа.

Велики јерменски песник Ованес Тадевосович Тумањан (1869–1923) објавио је 25. јануара 1915. у часопису Осанк (Поток, Каиро) превод српске народне епске песме Московски дарови и турско уздарје[18], а јула 1916. превео је још три српске јуначке песме о Марку Краљевићу.[19]

У листу Оризон 10. јула 1916. објављен је Тумањанов чланак Неколико речи о српском народном епу и превод песме Марко пије уз рамазан вино, а 24. јула Марко Краљевић укида свадбарину. Касније је у песниковој рукописној заоставштини пронађен превод још једне песме – Орање Марка Краљевића. Осим последњег, Тумањанови преводи Из српског епа објављени су 1939. у Јеревану као засебна књига. У предговору под насловом Неколико речи о српском епу Тумањан пише:

„У Европи се доцније од свих развила књижевност словенских народа, па је отуда још увек живо народно стваралаштво. Од Словена најбоље је сачувао и развио свој еп српски народ.ˮ[20]

Тумањана је највише привлачио лик Марка Краљевића:

„У српском епу су живо присутне успомене на предтурски период и период турског ропства, на историјске догађаје и јунаке. Један од тих јунака – краљ Вукашин, паои је од турске руке. Пала је и млада тек основана Србија, али је пала пуна наде на ново васкрсење. И управо син споменутог Вукашина – Марко и највећи је јунак српског епа, оличење националних заветних осећања и одважности српског народа, њихов Давид Сасунски.ˮ[21]

Давид Сасунски се бори са Мсра Меликом

Поређење Марка Краљевића са јунаком јерменског епа Давидом Сасунским нипошто није случајно, сматра А. Овакимјан, јер „симболизује истоветност интереса, нада и тековина јерменског и српског народа, њихов витешки дух, буђење из вековног турског ропства. Тумањанови преводи који су, колико год је то било могуће, сачували националну особеност и лепоту српског епа, блиски су облицима јерменске епске традиције, поставши трајна тековина јерменске књижевности.ˮ

Данас се Тумањанови преводи из српског епа увршћују у многа издања песникових дела.

Године 1995. издавачка кућа Дечје новине (Београд–Горњи Милановац) објавила је Бајке Ованеса Тумањана поводом 125-годишњице његовог рођења (избор, предговор и белешке Бабкен Симоњан, превод с руског Милан Николић, илустрације Анатоли Григорјан). Књигу отвара увод О аутору и његовој књизи, а затварају Библиографски подаци о Бајкама Ованеса Тумањана и Објављена дела Ованеса Тумањана.

„БајкеˮO. Тумањана (насловна страна и корице)

ПИШЕ: Мср Маријана Матовић

[1] Юлия Дмитриевна Беляева, Литературы народов Югославии в России: восприятие, изучение, оценка. Последняя четверть XIX, начало XX в. (Москва: Наука, 1979), 119.

[2] Ардзаганк, бр. 42 (1888): 585–587.

[3] Л. К. Лазаревич, Мой отец: рассказ, пер. с сербского Л. Василевского, Мир Божий бр. 2 (1894) ( о часопису Мир Божий видети: https://ru.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B8%D1%80_%D0%91%D0%BE%D0%B6%D0%B8%D0%B9_(%D0%B6%D1%83%D1%80%D0%BD%D0%B0%D0%BB) (приступљено 15. 7. 2017).

[4] „У јереванском Музеју књижевности и уметности Егише Чаренц, у Фонду Перча Прошјана, чува се бележница са његовим преводом. Рукопис је датиран са 1894. годином, тј. јерменски књижевник је Лазаревићеву приповетку превео одмах након њеног објављивања у часопису ‘Мир Божий’. Међутим, Прошјан скоро целу деценију није објавио свој превод (на омоту бележнице стоји убележено Прошјановом руком: ‘Завршено, необјављено’) и тек је у мају-јуну 1903. Лазаревићеву приповетку објавио на страницама тифлиског листа Нор дар [Нови век], бр. 92, 93, 95 (1903).ˮ (Овакимјан, Срби и Армени, 145).

[5] Нор дар, бр. 206–208 (1895).

[6] Ђура Јакшић, На мртвој стражи: приповетка новога доба, 2 Приповетке Ђ. Јакшића (У Београду: Државна штампарија, 1876), http://www.digitalna.nb.rs/wb/NBS/Knjige/Zbirka_knjiga_Djure_Jaksica/I_332_2.

[7] Юрий [Джюро] Якшич, На мертвой страже: рассказы Юрия Якшича, пер. с сербского Н. Н. Филиппова (Санкт-Петербург: М. М. Ледерле и К°, 1892). [Николай Николаевич Филиппов, 1821-1877].

[8] Едиција Народна библиотека, бр. 110.

[9] Й. Йованович Змай, Видосава Бранкович: рассказ, с сербского, Вестник иностранной литературы, бр. 2 (1892).

[10] Лео, Јерменско штампарство: наш живот и књижевност у прошлости, том 1 XVI–XVII в. [прештампано из листа Мшак, Тифлис (1901): 393–394].

[11] Ашот А. Овакимјан, Лаза К. Лазаревић код Армена, Градина, год. 27 (март–април–мај 1992): 202.

[12] Мурч, бр. 5 (1901): 126–127.

[13] Вук Стефановић Караџић, Српске народне пјесме, књ. 3: 1846, прир. Радован Самарџић, том 6 Сабрана дела Вука Караџића (Београд: Просвета, 1988), 262–266.

[14] Ашот А. Овакимјан, Један арменски одзив на избјегличку судбину краља Николе у данима Првог свјетског рата, Библиографски вјесник год. 22, бр. 1 (1993): 175–176.

[15] Амалсаран бр. 5/6–7/8 (1905): 259–268, 305–316.

[16] Мшак бр. 156–160 (1914).

[17] Овакимјан, Један арменски одзив…, 170.

[18] Осанк бр. 19 (1915).

[19] Нвард Тумањан, Успомене и беседе (Јереван: Лујс, 1987) [Нвард (1892–1957) је кћерка Ованеса Тумањана – прим. М. М.].

[20] Ованес Туманян, Изабранные произведения в двух томах, том 2 пер. с армянского (Москва:  Государственное издательство художественной литературы, 1960), 277.

[21] Туманян, Изабранные произведения в двух томах, том 2, 277.