И презирем тугу, заборављам бољу,
јер у мени тече крв предака моји’,
мучeника старих и јунака који
умираху ћутке на страшноме кољу.

Јест, ја сам се дуго са природом хрво,
успео сам — све се може кад се хоће —
да на ово старо и сурово дрво
накалемим најзад благородно воће.

И сад, ако плачем кад се месец крене
с ореолом модрим низ небеске путе,
ил’ кад старе шуме, чаробне сирене,
једно тужно вече злокобно заћуте,

ја осећам ипак, испод свежих грана
и калема нових да, ко некад јака,
у корену старом струји снажна храна,
неисцрпна крепкост старинских јунака.

Све ишчезне тада. Заборављам бољу,
а преда ме стају редом преци моји,
мученици стари, и јунаци који
умираху ћутке на страшноме кољу…