На данашњи дан, 2. јула 1995. године, наша земља је у Атини постала шампион Европе, први пут откако јој је дозвољено да се такмичи након санкција. Пошто је на Европском првенству 1991. године у Риму Југославија, она највећа, одбранила титулу континенталног првака, почео је распад те земље, ратови и небројене трагедије од Вардара па до Триглава, као и санкције уведене против земље која је у смањеним оквирима наставила да носи назив Југославије.

Светско првенство које је требало да се одржи 1994. у Београду, где је наша земља такође бранила титулу из Буенос Аиреса, добила је Канада, а „плави тим” који се спремао да се супротстави вероватно најбољем икада америчком тиму, никада се више није састао.

Хрвати су од увођења ембарга Југославији и забране учествовања њених спортиста у свим спортовима и на свим такмичењима, имали прилично успеха у кошарци, освојивши на три такмичења три медаље – сребро на Олимпијским играма 1992, и по бронзу на Европском и Светском првенству 1993. и 1994. године.

Наредне, 1995. године Југославији је дозвољено да се такмичи, и то из квалификација, и наши кошаркаши су после три године неиграња ипак успели да се пласирају на шампионат Европе који се тог лета играо у Грчкој.

„Плави” су остварили све победе на првенству и дошли до финала, у ком их је чекала репрезентација Литваније, којој је ово било прво финале откако се осамосталила из СССР-а, а главни играчи су били већ искусни и неки од најбољих својевремено совјетских кошаркаша – Сабонис, Куртинаитис и Марчуљонис.

Литванци су у полуфиналу победили Хрватску, а наши домаћина Грчку, по други пут на том такмичењу, што је изазвало гнев домаћих навијача и безрезервну подршку Литванији у атинском финалу које посматрало мало мање од 20.000 људи.

То финале је до данас остало једно од најквалитетнијих у историји овог такмичења, а многима од нас и једно од најдражих које су наши кошаркаши икада одиграли, после кога се и почело са дочецима спортиста испред скупштине. Утакмица је све време била неизвесна, и одлучена је у последњим минутима, чему је претходио и прекид када су се Литванци носили мишљу да је не наставе, али су уз посредовање наших играча, прега свега Ђорђевића, ипак изашли на паркет и завршили је. На крају, Југославија је победила са 96:90 и освојила шесту титулу првака Европе, а прву у смањеном обиму.

Била је то такође друга победа на шампионату и над Литванијом, а меч су поред напете атмосфере и значаја утакмице за обе земље, пре свега обележили Марчуљонис са постигнутих 32 поена, и Александар Ђорђевић са 41, уз скоро невероватан проценат шута – 12:9 за три, 3:2 за два и 12:10 са слободних бацања.

Занимљиво је да се са инцидентима наставило и на додели медаља, када су хрватски кошаркаши, иначе освајачи бронзе, сишли са подијума, не желећи да присуствују подизању заставе и интонирању химне бивше државе. До сада се још увек нису вратили на победнички подијум, а наша земља је, у различитим границама и под различитим називима наставила да учествује у финалима и подиже пехар.

Од важних догађаја у вези са Србијом на овај дан издвајамо још:

1884. године почела је са радом Народна банка Србије;
1992. године умро је књижевник, сценариста, драматург и академик Борислав Пекић;
2007. године умро је виолиниста Александар Аца Шишић;
2011. године умрла је глумица Оливера Марковић.