У вријеме ратова када се клицало ослобођењу и када је патриотизам једна од основних тема скоро свих пјесника, Дис пише једну нову поезију. Врло млад је дошао у Београд. Са двадесет и четири године, свједочи Матош „као мјесечар луташе београдским улицама, са шеширом вјечно у руци, са црном коврџавом главом и брадом, мршава лица и грозничава окаˮ.[1] Пандуровић га описује као некога ко је тежио слободном животу а не каријери, слабог физичког изгледа, блијед, пио би јачу црну кафу и пушио цигаре специјалитет. Дис је, како је написао Никола Милошевић, „расејан у поезији као што је био у животуˮ.[2] До тада Дучић и Ракић у критичарском кругу били су недодирљиви, па обајвљивањем Утопљених душа (које је Дис сам финансирао) 1911. године појавила се једна нова поезија, један узор будућим генерацијама. За Диса је важна 1911. година јер ће те године упознати Христину Павловић, са којом ће се вјенчати на необичан начин. Вјенчање је требало да се одржи у Цркви Светог Марка, у шест ујутро. Пошто су заборавили прстење, кум је предложио да се узме гумица са кишобрана. Прота није прихватио да се одржи вјенчање на тај начин, па су морали сачекати испред. Тада је наишла једна жена коју је млада замолила да јој накратко посуди прстен и вјенчање се одржало. Младожења је имао тридесет и једну годину, а млада девентаест.

Бројне су анегдоте о Дису. Једна од анегдота која на веома сликовит начин дочарава живот и поезију овог пјесника везана је његов сусрет са Драгишом Васићем. Васић га је, наиме, срео како тумара близу куће намесника Ристића, окреће се око себе и тражи нешто. Васић му приђе и упита га шта ради у то доба. Дис „кратковид, он се загледа у мене, познао ме и обрадовао се. Онда се насмејао и рекао ми да се баш данас преселио из стана и узео други, ’овде негде’, али где – не може да се сети.ˮ[3]

У то вријеме утицај критике био је веома снажан, а Скерлић и Поповић представљали су два најутицајнија критичара. Када је Дис био у питању, нису се двоумили. Обојица виде трагичног пјесника недостојног и недораслог да буде у кругу уважених српских пјесника. Дис је наспрам себе имао акадмске професоре из Кнез Михаилове, а он је припадао боемском кругу из Скадарлије у друштву Пандруовића и Матоша. Скрелић је представио Диса као неког ко би желио само да пије, његову поезију назвао декадентном. Скерлић наглашава да је декаденство лоше али „Петковић је успео да га дотера до крајњих граница апсурдаˮ.[4] Многи су тада, доста стидљиво, стали на страну Диса, али било је оних који су у тој подршци били потпуно отворени (Винавер, Светислав Стефановић). После Скерлићевог суда, за Диса више ништа није било лако.

Зашто Дис није био као Ракић или Дучић? Гдје је његова патриотска поезија? Најбољи одоговор даће Михиз, објашњавајући да Дис није као други, да није „решавао задатке друштва и нацијеˮ.[5] Наравно, видио је шта се око њега дешава. „Сав загледан у себе, кад би за тренутак подигао поглед, он би видео да му ’под срамотом живи његово поколење’, да се ’развило црно време опадања’, да ’живи у земљи срамоте и луда’, али би брзо свраћао очи натраг у себе, унутраˮ.[6]

Дис 1913. г. објављује књигу пјесама под насловом Ми чекамо цара и посвећује је престолонаследнику Александру.

Вријеме рата било је веома важно у Дисовом животу. О томе би се могло много рећи. Оно што је важно јесте да је Дис одбијен на мобилизацији у вријеме када је Аустроугарска објавила рат Србији. Дис се пријавио као добровољац, па је добио мјесто ратног дописника.

Дисова фотографија из Првог свјетског рата, „Завичајна колекција Чачкаˮ, приступљено 26. мај 2018, http://www.cacak-dis.rs/zavicajne-kolekcije/items/show/1..

На дунавском сектору, источно од Београда, налазио се његов брат Радослав. О том сусрету писао је Станислав Краков, истичући да је Радослав дао Дису војничку шајкачу и војничке ципеле да не би са својим препознатљивим изледом био смијешан. У тим ципела прећи ће далек пут, кроз Албанију па до Крфа. Затим ће отићи у Француску (боравиће највише у Ници, а затим у Паризу и Нормандији). У Нормандији ће се основати избјеглички камп за Србе.

Да би помогао својој породици, креће на своје последње путовање, за Солун преко Крфа. О том путовању свједочанство ће оставити игуман Софроније Михајловић, који је био његов саговорник.[7] Игуман је сазнао разлог пјесника да крене на пут. Дис је прије свог путовања са Крфа за Француску „регулисао питање својих принадлежности, па је једног од својих пријатеља замолио и опономућио да сваког месеца у његово име прима плату и одмах је шаље његовој жени у Београд.

Дисова дјеца Гордана и Мутимир 1916, „Завичајна колекција Чачкаˮ, приступљено 26. мај 2018, http://www.cacak-dis.rs/zavicajne-kolekcije/items/show/24. Гордана је 1918, са шест година, изгубила живот у кућном пожару. Мутимир је био капетан у војсци Драже Михаиловића. Након ослобођења од 1945. године у Београду му се губи сваки траг.

У Паризу, међутим после више месеци, сазна да тај његов назови пријатељ редовно прима све његове принадлежности, али ниједне паре не шаље у Београд него све задржава за себе.ˮ[8] То је Диса погодило. У Галипоњу су неколико дана чекали пароброд. Укрцали су се 17. маја 1917, а изјутра, у пет сати, њемачки сарипен је торпедовао брод. Брод је почео да тоне. Дис се укрцао у чамац којег је прогутао вртлог ’пострадалог пароброда’. Тијело пјесника је касније изашло на површину а француски морнари су у његовом одјелу нашли његове наочаре и једну драхму. Живот на мору налаже да се тијело врати у дубине.

Да је Дис био и остао велики пјесник, свједоче и ријечи Милоша Црњанског. Црњански је у једном аудио запису посвједочио да је многе заболио однос према Дису и да се ради о великом пјеснику, „а то што он није имао леп капут и што је био офуцан, и што се удавио у оној несрећи, то је нешто сасвим другоˮ.

ПИШЕ: Јован Крушић, професор српског језика и књижевности, Никшић

[1] Борислав Михајловић (по Матошу), Књижевни разговори, СКЗ, Београд, 1971, стр.82

[2] Новица Петковић, На извору живе воде, приредио Драган Халовић, Завод за уџбенике, Београд,  2010, стр. 316

[3] Анегдоте о српским писцима, Граматик, 2009, стр. 47.

[4] Душко Бабић, Живко Малешевић, Књижевност за 3. разред гимназије и средњих стручних школа, Јован Скерлић, Лажни модернизам у српској књижевнсоти, Завод за уџбенике и наставна средства, Источно Сарајево, 2010, стр. 103.

[5] Борислав Михајловић, Књижевни разговори, СКЗ, Београд, 1971, стр. 86

[6] Исто, стр. 86.

[7] Сјећања игумана Софронија забиљежио је Антоније Фарчић 1935. године у манастиру Дечани

[8] Како се утопио песник Дис, Књижевност (Београд), 8 књ. 16, св. 6 (јун 1953) у ЗАПИСИ*ПРЕПИСКА БИО-БИБЛИОГРАФИЈА, приредио Новица Петковић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003, стр. 102.