Кад се вратио с последњег путовања преко океана, Мика Алас престаде да се вози таксијем.

Свуда пешице.

Виђали су га и на Сењаку, и чули: броји своје кораке.

Једном се, с Павлом Поповићем, запутио према Сави, а овај га опомену да су кренули наоколо, уместо пречицом, низ Балканску.

– Желим да ходам дуже – вели професор Мика – и да бројим кораке.

– Зашто, мајстор-Мико, кад је онуда ближе. Стигли бисмо петнаест минута раније. Волиш да дереш ципеле?

– Не, не, Пајо драги. Теби могу да поверим: бојим се да сам више корака потрошио по белом свету, него по Београду.

– Али ти си по свету путовао бродом и железницом, а по Београду пешице. Како знаш у колико корака си прешао Русију, у колико Канаду?

– Управо то рачунам. И то је један од рачуна мог живота.

– Знам да твоја математика обухвата големи свет, али кораци једног живота да буду предмет математике нисам знао.

– У математици живота све су кораци: како год иде, човек једанко дише и једнако му куца срце. А ја бих волео да сам у Београду више живео, дисао, па и корачао, него по осталом свету. Надам се да ћу до краја живота и то постићи. Ако не успем, мораћу и после смрти да корачам овим улицама.

Драган Лакићевић

Извор: Лакићевић 2016: Драган Лакићевић, Српске легенде, Београд: „Вукотић медиа”, стр. 349.