Вељко Петровић је причао у Клубу књижевника како је први пут, пре оног рата, посетио Јована Скерлића.

„Улазио сам у Скерлићев кабинет на Универзитету управо у часу кад је излазио један млад човек. Скерлић ми је, пружајући ми руку, уместо поздрава рекао:

’Јесте ли видели овог младог човека? То је мој најдаровитији ученик. Ако успе да се одупре уживањима, постаће највеће име на пољу писмености које је Српство имало.’

Био је то Милан Богдановић.”

Извор: Анегдоте о српским писцима [прир. Катарина Стојановић], Граматик, Београд, 2009, стр. 58–59.