„Двадесет и пет година му је прошло у тражењу средњег пута који доноси смирење и даје личности оно достојанствено без којег се не може живети. Двадесет и пет година се ишло, тражило и налазило, губило и поново стицало, од једног заноса до другог, а сада је, преморен, растрзан у себи, истрошен, дошао на тачку са које је кренуо кад му је било осамнаест година. /…/

Значи да не постоји средњи пут, онај прави, који води напред, у сталност, у мир и достојанство, него да се сви крећемо у кругу, увек истим путем, који вара, а само се смењују људи и нараштаји који путују, стално варани. /…/

А смисао и достојанство пута постоје само утолико уколико умемо да их нађемо сами у себи. Ни пута ни циља. Само се путује. Путује се и троши и замара.”

Одломак из Травничке хронике