Андрића сам видео једном у животу. Одведу ме, потпуно ненајављени, код њега Чедо Кисић и покојни Лука Павловић. Затекнем га како потпуно обучен (одело, прслук, кравата, ципеле) у својој кући седи и гледа спуштање на Месец. То ме је запањило.

Ови су онда почели да ме хвале како сам ја један сјајан писац и тако даље. Седео сам забезекнут. Онда је Андрић рекао да има јако слабе очи, и да тешко чита. Зато писце више не цени по томе како пишу, већ колико их крупно штампају.

„Ваше књиге су ситно штампане, ништа од вас нисам читао, али ми се свиђа како цртате”, рекао ми је Андрић. То је било све што је Андрић мислио о моме делу. С правом.

Извор: Сентиментални пртљаг Моме Капора / интервјуи [прир. Љиљана Капор и Драган Лакићевић], Српска књижевна задруга – Задужбина Момчила Моме Капора, Београд, 2013, стр. 348–349.