На махове јасно видим пространа подручја светлих људских особина и односа која, не само што нису обрађена у оном што сам ја у животу написао него су слабије и ређе посећивана од наших писаца уопште.

Подручја велике, стрпљиве и несебичне љубави. Подручја пријатељства, другарства које не броји жртве и не очекује награде ни признања. И не помишља на то. ‒ А све то постоји у животу око нас и све то ми сусрећемо и посматрамо врло често, ако не у непрекинутим али свакако у великим површинама. Међутим, писци се готово по правилу обраћају оној тамној страни живота, говоре о њој и сликају њу.

Тако сви остајемо дужни бољим и лепшим странама човека и друштва. Али изгледа да је тако, мање или више, увек и свуда било, и да тако мора бити.

Иво Андрић

ИЗВОР: Андрић 2005: Иво Андрић, Знакови поред пута, књ. 1, Београд: „Политика” ‒ „Народна књига”, стр. 187.