Ишли из канцеларије кући на ручак стари Илија Гарашанин и млади чиновник Милан Ђ. Милићевић. Гарашанин слушао како му Милићевић разлаже нешто крупно из политике, па ће, близу своје куће, прекинути младог беседника:

– И ја тако мислим и зато што тако мислим она моја тараба пред кућом, ено, стоји накриво, посрнула је и тек што није пала. Нема ко други да је оправи, а ја, опет, не могу, јер бринем народну бригу. А можда би боље било да не радим тако.

Извор: Златни прах : антологија анегдота о знаменитим личностима [прир. Урош Јечменица], Службени гласник, Београд, 2018, стр. 406.