Све су то кулучари, сељаци из околине, хришћанска, кметовска сиротиња. Сви су каљави, покисли, преморени и брижни. Поједе их ово бесплатно и безизгледно кулучење, док њихове њиве, горе по селима, узалуд чекају на јесење орање. Већина је још будна. Суше обојке поред ватре, преплићу опанке, или просто гледају у жеравицу. Међу њима се нашао однекуд неки Црногорац, ухватили га сејмени на друму па кулучи већ неколико дана, иако непрестано свима прича и доказује како је њему то врло мучно и неприлично и како му образ не подноси ово аргатовање.

Сад је око њега окупљен највећи број будних сељака, нарочито млађих. Из дубоког џепа свога сивог гуња Црногорац извлачи гусле, неугледне и малене као подланица, и кратко гудало. Један од сељака излази пред појату и чува стражу, да не наиђе ко од Турака. Сви гледају у Црногорца као да га сад први пут виде и у гусле које ишчезавају у његовим великим шакама. Он се савија; гусле су му у крилу, а главу од гусала притиште брадом, маже струну смолом и хуче у гудало; све је влажно и одвугло. И док обавља све те ситне радње, самосвесно и мирно као да је сам на свету, они га нетремице гледају. Најпосле јекне први звук, резак и нераван. Узбуђење расте. А Црногорац подешава и почиње кроз нос да пушта свој глас и да њиме допуњава звук гусала. Све се слаже и све наговештава чудну причу. А у једном тренутку Црногорац заиста, пошто је како-тако ускладио свој глас са гуслама, забаци одједном главу силовито и поносно, да му искочи јабучица на мршавом врату и блесну оштар профил при светлости, и пусти пригушен и отегнут звук: „Ааа – ааааа!” и одмах настави разговетно и кликтаво:

Пије вино српски цар Стеване

У Призрену, мјесту питомоме,

До њега су старци патријари:

Четири су старца патријара,

И до њих је до девет владика,

И двадесет учтугли везира,

И по реду српски господари.

Вино служи провизур Мијајло,

А свијетли сестра Кандосија

Са њедара драгијем камењем…

Сељаци се све више збијају око гуслара, али без најмањег шума; дах им се не чује. Сви трепћу очима, удивљени и заблештени. Трнци пролазе уз леђа, кичме се исправљају, груди надимају, очи сјају, прсти се на рукама шире и грче, и мишићи на вилицама стежу. Црногорац везе и кити све брже и брже, све лепше и смелије, а мокри и расањени кулучари, занесени и неосетљиви за све остало, прате песму као сопствену, лепшу и светлију судбину.

Иво Андрић, На Дрини ћуприја