У стара времена, кад се Београд још звао Сингидунум, дође на ушће Саве у Дунав једна војна легија – хиљаде војника опремљених за рат и за крв. Пред њима вођа, одан и вредан у свему.

Једне вечери, док је обилазио страже на тврђави, загледа се с високе куле у даљине изнад река, па му заигра нешто у срцу и у мислима.

„Човек је као зрак између воде и неба”, помисли, и наглас изговори. Понови, да не би заборавио.

Ујутро, међу војницима, нађе вичног клесарском послу, па му наложи да те речи уклеше у бели камен и камен угради у тврђаву – према рекама и пространствима.

Друге ноћи обилазио је страже испод кула и зидина, а месец осветљава бедеме над водама и бреговима.

„У тамној ноћи бели се мој град”, помисли, па застаде: „Зашто мој?”

– Зашто мој? – упита гласно, а из висине зачу одговор:

– Зато што имаш срце, човече. То срце говори, а срце говори само истину.

„Моје срце досад је ћутало. Тек овде почело је да говори.”

У Београду, кажу, проговара срце.

Зато су темељи Београда пуни записа, посвета, стихова, узвишених слова и легенди.

Драган Лакићевић

Извор: Лакићевић 2016: Драган Лакићевић, Српске легенде, Београд: „Вукотић медиа”, стр. 308.