Омладински ударни батаљон креће на пут. Још ноћас биће убачен у борбу на најопаснијем сектору бојишта.

Лазар Мачак и Луња стоје на узвишици више друма и погледом испраћају батаљон.

– Ено их! Ено Ника и Вањке! Ено Ђоке Потрка!

Мачак у колони открива једног по једног свог друга. Најзад је, сасвим на зачељу друге чете, спазио Јованчета и Стрица.

– Ено и нашег харамбаше заједно са Стрицем!

– А гдје ли је Николица с приколицом? – упита Луња. – Њега још увијек не видим.

– Оставили су га код штаба одреда – одговори Мачак. – Премлад је још, па му Николетина не да у борбу.

Јованче спази пријатеље на оној узвисини и одмахну им руком. Окрену се и Стриц, а онда показа прстом у правцу оних брда откуд се чула топовска грмљавина као да би да каже:

– Чујете ли само, тамо се за нас кува попара.

Тиха и блиједа, Луња је ћутке гледала за колоном. С њом су, можда заувијек, одлазили они које је највише вољела у животу. Одлазио је дугачки Стриц, кога је већ прежалила, али га није заборавила. Одлазио је поносити храбри Јованче, кога ће она носити на срцу, чак ако се више никад и не врати.

– Ако се не врати?

Као да јој одговара на то њезино тајно питање, Мачак одједном проговори:

– Вратиће се опет наши дјечаци, треба у то вјеровати.

На зачељу посљедње чете климало је некакво коњче претоварено котловима и којекаквом старудијом. За њим је бодро корачао пољар Лијан шешира забачена на потиљку.

– Ехеј, куда, шефе? – повика Луња.

Лијан, њен дотадашњи „шеф” у обавјештајној служби, весело одврати.

– У бој, душо, у револуцију!

– Збогом, душо, памтићу те!

И тако се растадоше дјевојчица Луња и њезин „шеф”, дугогодишњи пољар, бескућник и весела скитница, испичутура Лијан.

Тутњи у ноћи битка, трза се Луња иза сна, ломи се одјек у Прокином гају. Нема више некадашњих безбрижних дана ни обијесних дјечјих игара, у рат је отишла Јованчетова дружина.

Држите се добро, моји дјечаци! Јованче, Стриче, Ђоко, Ник, Вањка и Широки, ми вас чекамо да се опет вратите.

Нек буде онако како сте се договорили на последњем састанку у Гају: они који остану живи, састаће се једног дана опет у Прокину гају, наложиће ватру у логору Тепсији и око ње ће причати онима који се нису вратили. Причаће дуго и с љубављу, али само лијепе ствари. Само лијепе ствари, јер то једино остане иза човјека и то је било једино богатство наших дјечака.

Бранко Ћопић

Извор: Ћопић 1975: Бранко Ћопић, „Орлови рано лете”, у: Пионирска трилогија, Београд – Сарајево: ИП „Просвета” – ИП „Свјетлост” – ИП „Веселин Малеша”, стр. 175–177.