Муж и жена, обоје од племенитог и богатог рода из Никомидије. Адријан је био начелник претора и незнабожац, а Наталија потајна хришћанка. Обоје су били млади и живели су у браку свега 13 месеци до мучеништва.
Када опаки цар Максимијан посети Никомидију, нареди да се хришћани хватају и стављају на муке. Близу града у једној пећини била су скривена 23 хришћанина. Неко их достави власти и били су шибани волујским жилама и штаповима, па онда бачени у тамницу. Потом су их извели из тамнице и довели претору, да им попише имена.
Адријан је посматрао ове људе, измученено трпељиве, мирне и кротке, па их закле, да му кажу, шта они очекују од свога Бога за толике претрпљене муке? Они му говорише о блаженству праведних у царству Божјем. Чувши то и опет посмотривши те људе Адријан се наједанпут окрете писару и рече му: „Запиши и моје име са овима светима и ја сам хришћанин!“ Када за то чу цар, упита Адријана: „Да ниси с ума сишао?“ На што Адријан рече: „Нисам с ума сишао него сам к уму пришао.“
Када је чула за ово, Наталија се веома обрадова, а када су Адријана шибали и мучили разним мукама, она га је храбрила да истраје до краја.
После дугих мука и тамновања, цар је наредио да се наковањ однесе у тамницу и да им се чекићем пребију и ноге и руке. То је било извршено и Адријан са 23 чесна мужа издахну у претешким мукама. Њихове мошти Наталија је пренела у Цариград и тамо их чесно сахранила. После неколико дана јавио јој се св. Адријан сав у светлости и позвао је да и она пође Богу и она мирно предаде дух свој Богу.