Свети Јован Златоусти (347—407), био је најчувенији проповедник у историји Цркве, велики подвижник и реформатор.
Био је патријарх Константинопоља (397—402), престонице тадашњег Источног римског царства.
Рођен је у Антиохији, од оца Секунда (војводе) и мајке Антусе.
Учио је најпре грчку филозофију и згнушао се на грчко многобоштво.
Потом је усвојио хришћанску веру као једину и целу истину и студирао је богословље у склопу школе библијске егзегезе којом је руководио Диодор Тарсијски.
Крстио га је антиохијски патријарх Мелетије.
По смрти родитеља замонашио се и почео строго подвизавати.
У Антиохији је рукоположен у чин ђакона и свештеника.
Као ђакон пише “О свештенству”, дело непревазиђено до данас; као свештеник посветио се проповедничкој служби. Проповеда свакодневно, на одређене теме, али нарочито о личној и друштвеној етици, бранећи сиромашне и израбљиване, осуђујући богате и оне који држе власт. У беседи “О статуама” подржава оне који се беху побунили против царске породице. Саставља Егзегетске омилије на све књиге Старога и Новога Завета, а нарочито га привлаче посланице Св. Апостола Павла.
Благодарећи његовој проповедничкој слави, 397.године изабран је за епископа цариградског, где ће ускоро ући у сукоб са Евтропијем, министром двора цара Аркадија и са царицом Евдоксијом јер је предлагао потпуну реформу начина живота, како у Цркви тако и на царском двору. Под сплеткама Патријарха Теофила Александријског, Свети Јован је збачен са престола 402.године. Поново долази из првог прогонства, а напослетку Евдоксија га прогони у Кукуз (или Коман) у Јерменији, где је умро на Крстовдан 14.септембра 407.године. Одавде пише највећи део писама, међу којима и оних седамнаест Писама Олимпјади.
Његове свете мошти су крсташи 1204.однели из Цариграда у Рим (Ватикан), где су почивале све док 2004. договором нису поново враћене у Цариград (Истанбул).
Као светитељ празнује се 13.новембра по јулијанском календару, односно 26.новембра по грегоријанском календару.