Свети Исидор Пелусиот (449. п. н. е.), рођен је у Египту у угледној александријској породици. У току живота је постао аскета, преселивши се на планину у близини града Пелусијум, а према хришћанској традицији је боравио у пустињи очева. Живео је у време александријских патријарха: Теофила и Кирила.
Био је учен човек, који се одрекао богатства и угледа и посветио духовном животу, са циљем да пропагира и тумачи православну веру. Свети људи тог доба су са великом приљежношћу читали Свето писмо, удубљујући се у сваку реч. То је ишло дотле  да су неки подвижници ишли на далека путовања да би дошли до неког духовног мудраца, како би им протумачио једну реч или једну изреку из Светог писма. Тамо где је било могуће, то се постизало помоћу писама. Отуда су и остале читаве збирке писама светитеља међу којима и Исидора.  Према тврђењу историчара Никифора, Свети Исидор је написао преко десет хиљада писама разним лицима, која су имала саветодавни или едукативни карактер, али су то такође била и писма утехе или прекора. Јер, прво и основно правило за Исидора је било: „Прво творити, па онда учити, по примеру Господа Исуса“. У време прогона Светог Златоуста, када су настала два табора, Свети Исидор је био уз Јована. У писму упућеном патријарху Теофилу, Исидор га моли да промени свој став према Јовану, јер је по његовом мишљењу он један од стубова православља. Христу је посветио и свој живот и свој рад и преминуо око 436. године.

Српска православна црква слави га 4.фебруара по јулијанском календару, односно 17.фебруара по грегоријанском календару.

Садржај преузет са сајта: www.wikipedia.org