Не би било необично да је Јован Радић, парох Српске православне цркве у Великом Бечкереку, данашњем Зрењанину, био незадовољан што његов син-узданица Ђорђе није пошао његовим стопама и учио богословске науке. Али, знајући да „човек снује, а Бог одлучује”, поштовао је вољу божју и настојао да помогне сину да изучи оне школе које је сам наумио. А Ђорђе, оштроумни дечак који је стицао прва животна искуства у Банату уз јеку топова, спаљена села и жалобно сахрањивање погинулих у време Велике мађарске буне 1848–1849. године, спонтано је схватио да човек може часно да живи само ако се бори и ради, држећи се народа.

Гимназију је похађао у Сремским Карловцима и Винковцима, да би се уписао у Пољопривредну школу у Комчавци, код Прага, најугледнију стручну образовну установу у средњој Европи. Ту га је запазио кнез Карл III од Шварценберга, председник Царско-краљевског патриотско-економског друштва за Краљевину Чешку, у саставу Аустријског царства. У протоколу са завршеног Великог пољопривредног испита пише да га је кандидат Ђорђе Радић положио „одлично у сваком правцу”. Том приликом је кнез Шварценберг, припадник једне од најмоћнијих аустријских племићких породица, рекао Ђорђу Радићу: „Браво, мој млади Србине. Честитам и Вама и Вашим сународницима, у чију средину одлазите.” Нису то биле речи пуке учтивости, прилагођене тренутку. Кнез је одмах запослио Ђорђа Радића на свом имању Фрауенбург у Чешкој.

После две године Ђорђе Радић се из породичних разлога вратио у родни крај и краће време радио на великом спахилуку грофа Чакоњија, у граду Жомбољу, недалеко од Кикинде, у данашњој Румунији. Путовао је много, обилазио најпознатија пољопривредна имања Аустрије, Швајцарске, Немачке, пажљиво посматрао шта се и како ради на њима, „крао занат” како се тада говорило. У Новом Саду је упознао владику бачког Платона Атанацковића, који му је, и поред немале разлике у годинама, постао добар пријатељ и сарадник. Био је то срећан тренутак за Радића, али се то без претеривања може рећи и за целокупан привредни живот српског народа. Јер, владика Платон је радио исто што и карловачки митрополит Павле Ненадовић стотину година раније, када је оснивањем народно-црквених фондова утемељио и економску сигурност Српске православне цркве и културни напредак српског народа.

Тако је, на пример, владика Платон 1864. године подстакао оснивање новосадске штедионице новцем добијеним од неколико имућних српских трговаца. Ускоро су се појавиле прве српске штедионице, али су се неки трговци бесно огласили и против штедионица и против владика, јер нису више могли да зеленашким зајмовима цеде српског сељака. Владика Платон је помогао Радићу да, недалеко од Новог Сада, отвори прву српску живинарску фарму и узорни пчелињак. А можда је најважније што му је још 1862. године дао да покрене први српски илустровани лист за пољопривреду Сељак, који је, са мањим прекидима, излазио до 1881. године. Истовремено, Радић је у Београду три године уређивао гласило Друштва за пољску привреду Тежак. Уз то, на Бечком универзитету положио је професорски испит 1864. године и био одмах постављен за „професора природних наука и јестаственице” у Новосадској гимназији.

Ђорђе Радић је успевао невероватно много да уради. На пример, 1867. године био је што почасни што стални члан чак 13 европских академија и других научних установа, од Берлина у Пруској, Дрездена у Саксонији, до Брисела у Белгији, итд. А те године Ђорђе Радић је у 29. години живота постао први Србин који је у Бечу положио „докторат филозофије са пољопривредном расправом”. Тада га је кнез Михаило Обреновић позвао да дође у Србију и ради у њој, што је он свесрдно прихватио, јер „живи и ради за све Србе с обе стране Саве и Дунава, за цео српски народ…” У то време, нажалост, морао је да попије и прву чашу жучи.

Задатак му је био да обнови рад укинуте Земљоделске школе у Топчидеру. Радић је све урадио како треба, али је у последњем тренутку министар финансија објавио да држава нема пара за овакву школу. Новца је било 1872. године за отварање нове Земљоделско-шумарске школе у Пожаревцу. Радић је постављен за њеног директора, али је већ 1875. године позван у Црну Гору да у Даниловграду отвори прву тамошњу Земљоделску школу. Из „личних, патриотских разлога” он се прихватио овог посла и успешно га обављао три године, да би се потом вратио у Пожаревац. Али, ускоро је и та школа „из политичких разлога” укинута, а Радић је 1881. године премештен у Краљево, с налогом да тамо оснује нову Ратарску школу. Он као да није могао да остане. У Крагујевцу је 1870. године организовао Прву земаљску пољопривредну изложбу, а 1905. године у Београду Прву живинарску изложбу. У Србију је увезао прве такозване Бургове плугове од кованог гвожђа, прве вршалице с витлом, говеда швајцарске расе, свилоруне мерино овце. Написао чак 37 књига, студија и научнопопуларних дела са најразличитијим пољопривредним темама: од пшенице и кукуруза до узгоја говеда и коња, од виноградарства до цвећарства. Вреди истаћи да га је краљ Никола, господар Црне Горе и Брда, пре него што је Радић напустио земљу, удостојио чином племенског капетана, изузетним признањем појединцу за свеколики допринос напретку Црне Горе. Јер, он је, између осталог, научио „Црногорце да једу кртолу”. Не само тако што је написао посебну књигу о овој благотворној биљци.

А прича о кртоли, или кромпиру, дуга је. Зна се да је становништво Јужне Америке јело кромпир још пре осам хиљада година, а да су га у Европу донели шпански и енглески освајачи континента на западу Европе. Али, Европљани су тешко прихватали кромпир за своју исхрану. У Француској, на пример, сматрало се да кромпир изазива лепру, да би се тек два века касније високи друштвени кругови ослободили овог веровања. Има тврђења да је чувена, несрећна реченица француске краљице Марије Антоанете упућена гладном народу „Ако нема хлеба, зашто не једу колаче” у ствари гласила „…зашто не једу кромпир”! На северу Немачке пруски краљ Фридрих II Велики батинама је неуспешно нагонио сељаке да саде кромпир – јер, они су веровали да је сам ђаво главе мртве деце претворио у кромпир да би их људи јели и тако Богу згрешили. Тек једне гладне године, када су људи стварно јели корење, приметили су да је кромпир одлична храна. У то време на југу Немачке народ се и без принуде увелико хранио кромпиром. Из тих крајева су у првој половини 18. века дошли први немачки колонисти у Банат, носећи са собом и кромпир. Одатле су га неки православни калуђери донели у манастир Благовештење на Ибру. Ипак, код нас тада кромпир није постао народна храна јер су Срби, као и Пруси, сматрали да је кромпир ђавоље дело. Доситеј Обрадовић је, дошавши у Карађорђеву Србију, повео одлучну, и срећом, успешну борбу против овог сујеверног веровања.

Ђорђе Радић је пензионисан 1889. године, а три године касније је активиран да би 1895. био поново пензионисан. Онда је опет активиран, па пензионисан. „Било је ту нешто личног, нешто од партијског расположења или нерасположења дотичних министара народне привреде”, написао је у својој аутобиографији. Умро је од срчане капи 11. октобра 1922. године на улици у Краљеву, граду с којим се сасвим саживео.

АУТОР: Никола Цветковић

Извор: часопис Историја, бр. 18, Ecoprint d. o. o., Београд, 2011, стр. 14–15.