На данашњи дан, 29. маја 1991. године, Црвена звезда је у Барију, на Стадиону Свети Никола, постала шампион Европе у фудбалу, што је до данас остао највећи успех српског фудбала.

Том догађају су претходиле деценије учествовања у европским куповима и многи порази, што заслужени што незаслужени, који су долазили када се чинило да је све на свом месту да би се победило и ишло даље.

Тим црвено-белих који је досегао врх Европе и света, настајао је током осамдесетих година прошлог века, а већина играча је, изузев оних који су ту и поникли, стизала у Звезду од 1987. године.

Почевши од те године па до славља у Барију, Звезда је испадала од Реал Мадрида након 4:2 и 0:2, Брижа после 3:1 и 0:4, Милана после два пута по 1:1 и пенала, и Келна након 2:0 и 0:3.

Због физичког обрачуна са службеним лице после те утакмице у Келну, тренер Звезде Драгослав Шекуларац је од УЕФА био кажњен са седам утакмица забране вођења тима у европским такмичењима, те је клуб сходно својим амбицијама и околностима у којима се нашао са тренером, уместо Шекија, који је претходних сезона стварао екипу, довео Љупка Петровића.

Црвено-бели ту европску сезону нису почели сјајно у Београду. Извукли су скромних 1:1 против швајцарског Грасхоперса, али је од реванша све кренуло како су се многи и надали.

Звезда је са лакоћом и без пораза стигла до друге полуфиналне утакмице, уједно и последње европске у Београду те сезоне, када су после ретко чудног другог полувремена, те пропуштених шанси и бизарних голова на обе стране, успели да заврше сусрет против Бајерна са 2:2, и захваљујући победи у првом мечу у Минхену оду на велико финале.

Ту их је чекао богати Олимпик из Марсеја, који је тих година на све начине покушавао да дође до титуле првака Европе, и за који је од почетка те сезоне играо и Драган Стојковић Пикси, последња „Звездина звезда”.

После сто двадесет минута игре није било голова, а једва да је било и неких шанси. Звезда се одлучила да поштује обичај земље у којој се меч играо, па се затворила како су то само Италијани својевремено умели, а Олимпик са растрзаним Пиксијем између срца и разума који је притом, мада један од најбољих планетарних фудбалера у то време, уведен у игру тек касније са клупе, није могао боље.

Било је то вероватно најнезанимљивије финале Купа европских шампиона за гледање у историји, ако наравно нисте навијач неког од клубова који су били актери.

У сваком случају, црвено-бели су, захваљујући капитенски одбрањеном једном пеналу Стевана Стојановића, те прецизности свих својих пет извођача, те ноћи подигли „ушати пехар” и уписали се у историју фудбала као осамнаести клуб који је покорио Европу.

Од важних догађаја у вези са Србијом на овај дан издвајамо још:

1453. године пао је Цариград;
1875. године рођен је књижевник Светозар Ћоровић;
1879. године рођен је песник Коста Абрашевић;
1907. године рођен је сликар Никола Граовац;
1917. године погинуо је песник Владислав Петковић Дис;
1923. године рођен је глумац Милутин Мића Татић;
1923. године премијерно је у београдском Народном позоришту изведена представа Сумњиво лице Бранислава Нушића;
1935. године рођен је редитељ и сценарсита Боро Драшковић.