Крушевачки војвода Чолак-Анта Симеоновић дао је снажан печат борбама са Турцима у време кад се слобода бранила животом. Антоније Анта Симеоновић, војвода из Првог српског устанка, родио се око 1777. године у селу Средска код Призрена. Да његови преци воде порекло од Васојевића, забележио је његов савременик, заповедник Карађорђеве артиљерије Тома Милиновић Морињанин. Анта је одрастао у Призрену, где се бавио ћурчијским занатом (израдом крзнене одеће), који је тада био веома цењено занимање. Био је стасит и развијен, па су га Турци једно време због његове висине звали Узун-Анта (узун – висок).

Двобој због Туркиње

Анта је био враголасте природе и склон љубавним авантурама. Једном приликом започео је љубавну везу са неком Туркињом, са којом се тајно виђао све док девојчина родбина није дознала за њихово ашиковање. Онда је, склањајући се од турске потере, у одбрани ранио једног девојчиног рођака. Од тада више није смео да живи у Призрену, па се склонио у Београд. Као вешт и вредан ћурчија, убрзо је и у Београду изашао на добар глас. Почео је да се бави и трговином оружјем.

Дахијске пушке Вожду

Негде пред почетак Првог српског устанка 1804. године, пошто му више није претила опасност од турске одмазде због које је напустио родно место, пошао је у Призрен да обиђе породицу и успут обави неке трговачке послове. Пред полазак у Призрен, београдске дахије наручиле су од њега да им купи оружје и муницију и донесе им у Београд. Враћајући се из Призрена са купљеном ћурчијском робом и седам товара пушака и пиштоља, затекао га је устанак који је плануо у Београдском пашалуку. Код Карановца (Краљева) је Узун-Анту сачекала заседа карановачког муселима Пљаке у намери да му отме оружје. Храбро и спретно је успео да са својим људима одбије турске војнике и пошао Карађорђу у Тополу. Оружје је предао Вожду и приступио устаницима. Млади и снажни ратник био је од велике помоћи Карађорђу, јер је добро знао Београд и кретања Турака.

Надимак му дали Турци

У борбама је био неустрашив. Године 1806. Симеоновић је код Остружнице сачекао један одред турске војске који је излазио из Београда. У великом окршају је напао турског старешину и после дуге борбе на коњима хицем из пиштоља оборио тог Турчина. Међутим, противник је био само рањен, па се придигао и кренуо сабљом према Узун-Антиној глави. Овај је хитро подигао пиштољ према сабљи левом руком, пошто је био леворук, и успео да се одбрани, али га је Турчин посекао по руци и тешко га ранио, засекавши му дубоко зглоб руке. Рана је била велика, па се Анта дуго лечио, али је остао сакат. Ипак, и са тако сакатом руком могао је да се служи оружјем. Од тада су га Турци звали Чолак-Анта. Чолак на турском значи сакат у једну руку, онај коме је једна рука дефектна. Под тим именом је најпознатији, па се и увек кроз историју помиње као Чолак-Анта.

Сусрет са Црногорцима

После освајања Сјенице 1809. године, Чолак-Анта је заједно са Вујицом Вулићевићем командовао Карађорђевим одредима који су кренули према Црној Гори, одржавајући тако блиске везе са црногорским владиком Петром I Петровићем Његошем. Том приликом се припремао и устанак у Васојевићима.

Са две хиљаде војника Чолак-Анта је прешао Лим и код Пријепоља се сукобио са турском војском, а потом са једним одредом преко Таре и Дробњака стигао испод Никшића. Ту се сусрео са црногорским четама и заузео борбену линију. Из другог правца стигао је Рака Левајац, па је заједно са Чолак-Антом отишао на Цетиње да се виде са владиком јер су им Турци препречили пут за повратак у Србију. После посете владици, успели су да се кришом поред Турака врате у Србију. Исте, 1809. године Карађорђе је Чолак-Анту поставио за буљубашу, а две године касније унапредио га је у војводу крушевачке кнежевине, крушевачке нахије и града Крушевца. Чолак-Анта је имао 31 село под својом управом.

У државној служби

Пошто је турска сила 1813. године сломила српски устанак, Чолак-Анта је са осталим војводама пребегао у Аустрију. Почетком септембра 1814. године петроварадинска генералкоманда издала му је пасош за путовање са породицом у Русију. Кренули су из Варадина, преко Новог Сада, Темерина и Кикинде до Темишвара, где су се придружили другим устаничким првацима, па заједно кренули у емиграцију у Русију, у бесарабијски град Хотин. Тамо је Чолак-Анта живео са породицом све до 1830. године, када се вратио у Србију. Упркос новим политичким приликама, нису заборављене Симеоновићеве устаничке заслуге, па му је понуђена државна служба. До 1835. године је био окружни судија у Чачку, када је добио пензију од 140 талира. Остатак живота провео је у Крушевцу и Крагујевцу. Стари ратник Чолак-Анта Симеоновић преминуо је у Крагујевцу 1853. године.

Војвода се женио два пута. Са првом женом Јеленом имао је сина Константина – Косту, и пет ћерки: Јованку, Ану, Стевану, Јевдокију и Мару. Константин (1809–1848) се школовао у првом кадетском корпусу у Санкт Петербургу по декрету цара Александра, а по повратку у Србију био је члан нахијског суда у Чачку и Крушевцу. Друга жена Стоја Анти је родила сина Павла Чолак-Антића, који је био коњички поручник.

AУТОР: Марија Делић

Извор: часопис Историја, бр. 32, Ecoprint d. o. o., Београд, стр. 28–29.