Иво Андрић – сећајући се нове литерарне атмосфере из времена око 1918. године – причао ми је како се са групом младих људи од пера и уметности, који су тек почињали, често налазио у башти сарајевског хотела „Европа“, из једног јединог разлога: да би посматрали наочиту и достојанствену фигуру песника

Ниједан писац није толико личио на своје књижевно дело колико Алекса Шантић. Овај песник је био највеће дете у нашој књижевности. По карактеру више северни Словен, добродушни и доброћудни, него јужни Словен из Средоземља, компликовани и критични. Зато, и поред све његове урођене бистрине духа, и његових дубоких личних искустава,

У недељу, 4. 11. 2018, на Православном богословском факултету, уз благослов декана ПБФ-а, епископа проф. др Игњатија Мидића, одржана је трибина Српски културни идентитет – нације и религије. На почетку трибине присутнима се обратио оснивач и управник Фондације Српски легат Горан Личанин. Он је објаснио како је настала ова фондација,

Да се њена милост и ктиторство никада не забораве, сви ми морамо добро да упамтимо име Персиде Миленковић, Шапчанке која је Београду дала све што је имала. У Кнежевини Србији те давне 1857. године у шабачкој чиновничкој породици оца Никодија и мајке Јелке родила се Персида. Неколико година по њеном

Најчвршће место одбране јужне границе територије ослобођене од Турака у Првом српском устанку, и место одакле се кретало у ослобађање јужне Србије, био је Делиград. Саграђен је на иницијативу и по упутствима капетана Жикића, а Петар Јокић о томе записао: „Дође нам Жика из Македоније, доведе неколко бећара, начини шанац

Слободан Владушић – Велики јуриш – Београд: Лагуна, 2018. Сјећам се како је једна моја пријатељица описала Владушићев долазак на факултет: „Погледај га како идеˮ, казала је. „Зар те са тим ранцем на леђима, тим оштрим погледом и начином на који корача не подсјећа на неког ратника, на војника који