Још давне 1970. године писац је први пут застао пред гвозденом, чипкастом капијом на порти Саборне цркве иза које је поглед обухватао запуштену, руинирану цркву, разбијених прозора, огуљених фасада. Тада је био у друштву крстоносног проте Душана Вујичића и др Ђурице Хужвика, правника и библиотекара епархијске библиотеке. Од њих је

Ја осећам данас да у мени тече крв предака мојих, јуначких и грубих, и разумeм добро, у то мутно вече, зашто бојне игре у детињству љубих. И презирем тугу, заборављам бољу, јер у мени тече крв предака моји’, мучeника старих и јунака који умираху ћутке на страшноме кољу. Јест, ја

У једном друштву повео се 1939. разговор о песнику Милану Ракићу. Неко је упитао Ракићевог сабрата Јована Дучића: – Зашто је тај ретко талентовани песник тако рано престао да пише? – Не знам зашто, само знам да је била велика штета и несрећа за српску књижевност што је Ракић још

Напустивши Коцељеву и Мачву, где је био учитељ и председник општине, Јанко допутова у Београд и ту се посвети књижевности. У прво време био је коректор Државне штампарије. Стан је узео код једне удовице у Скадарлији. Вечери је проводио с Војиславом и Брзаком код Коларца. Једног јутра Јанко исприча пријатељима

Турско царство [мора се] распадати, и то распадање може се само на два начина догодити: Или ће царство то бити раздељено; Или Биће оно на ново сазидано од својих христијанских житеља. [Примјечанија о раздељењу царства] О случају овом нећемо опширно говорити, но само то приметити морамо да би при овом

Постепено, Сентандреја је мењала лик, а њене обрисе обогатиле су варошке куће, које се нама данас чине ниске, а старим Сентандрејцима биле су праве палате, на спрат, са дућанима и магацинима у приземљу, са пространим подрумима и високим таванима који су служили и као складишта робе, па отуда још и