Постепено, Сентандреја је мењала лик, а њене обрисе обогатиле су варошке куће, које се нама данас чине ниске, а старим Сентандрејцима биле су праве палате, на спрат, са дућанима и магацинима у приземљу, са пространим подрумима и високим таванима који су служили и као складишта робе, па отуда још и

Учесник Кипријанов у вештини преписивања и украшавања књига био је Гаврил Стефановић Венцловић – „јеромонах Гаврил, више Будими Сентандреј, от храма светаго Луки пострижник” – надахнути песник, преводилац и „славни проповедник” из чијих тек недавно обелодањених рукописа сазнајемо нешто више о српској ликовној култури тога времена. У Венцловићевој књижевној оставштини,

…Малу же нашему народу јемшу се уз Дунав горе: једни на ладијах, ини же на коњех и колесницах, други же пјеши, јакоже и аз сиромх. 40 днеј бист нам пут хожденија. И придохом Будиму граду. Тмо же светјешиј патријарх Арсеније Чарнојевић и неколико владика, и от многих монастиреј калуђери, и

Варош Пореч (данас Доњи Милановац) почетком 19. века налазила се на истоименом дунавском острвцу Ђердапу. Управо ту, на граници Аустрије и Турске, 24. фебруара 1803. године родио се Миша. Рано је остао без родитеља. Отац Анастас, по коме је касније извео и своје презиме – Анастасијевић – оставио му је