Међу српским племенима, која су се у првој половини VII века населила на Балканском полуострву најбоље је било развијено – и физички и морално и интелектуално – оно племе које је населило крајеве око горњег тока Таре, Пиве, Лима и Дрине. То је племе носило специфично српски назив, који је

„Као човек могу сваког минута умрети, а као војник погинути јер српска ствар ослобођења и уједињења довршена није. Зато за случај моје смрти правим овим тестаментом распоред с мојим имањем.” Речима из нашег поднаслова започео је 1878. године тестамент велики српски ратник и задужбинар Ђока Влајковић. Имао је тада четрдесет

У првим данима власти нападачких држава, у позну јесен 1915, Србија је остављала утисак земље опустеле и опустошене, без живота. Окупатори су процењивали да се, на пример, у шабачком округу налази само око 20 посто негдашњих становника.[1] Истина, убрзо су „попут реке кренуле многобројне избеглице назад у завичај”,[2] што је

Дванаестог августа 1790. године рођен је Глигорије Возаровић. Постоји доста занимљивости у вези Возаровића, а једна од њих тиче се насеља Црвени Крст у Београду. У времену обнављања култа Светог Саве настојало се утврдити тачно мjесто спаљивања његових моштију на Врачару. Распитивало се да ли ко од житеља Врачара по

На неком ручку Еуген Дероко прича о некој својој рођаци чији трећи муж лежи на самртничкој постељи и вели: – Коме ли је оставља? А Сремац преко стола додаје: – Четвртом несрећнику.   Извор: Анегдоте о српским писцима [прир. Катарина Стојановић], Граматик, Београд, 2009, стр. 22.