Приликом додељивања прве НИН-ове књижевне награде, прича се да је Добрица Ћосић, видно узбуђен, одржао говор, који је завршио речима: – Срећан сам што, заједно са читавим колективом НИН-а, делим данас ову велику радост. – Добрице, подели ти с нама пола милиона, а читаву радост задржи за себе! – добаци

Бања Лука није названа по бањи – лечилишту на минералном извору (мада има бању), нити по луци – пристаништу (мада има реку), нити по придеву бајна – дивна, чаробна (мада је заиста лепа) – како се каткад тумачи у народном етимологисању. Већина аутора у српском језику и књижевности (да поменем

После прве објављене књиге приповедака Ђаволи долазе, Миодраг Булатовић је још неколико наредних година узалудно куцао на врата Удружења књижевника Србије у Француској улици. Комисија за пријем нових чланова била је веома строга према младим ствараоцима. Године 1957. у тој комисији седео је и Иво Андрић. На једној од седница,

ДРАГУТИН ЈАНКОВИЋ Из Читлука[1], рођен 1890.   Проврвео сам свуда, и кроз Албанију, и Крв, и Француску, и Африку и Солун… Два пута рањаван, први пут у Мачви, при одступању 1914, а други пут, 1916, на Кајмакчалану, на Шумовитој коси… Преко Албаније, два наша овицира разговарају: „Еј, бре, ћемо да

Чувена, заносна певачица Софка, која је у Бумскелеру одушевљавала госте, радо се сећала Тина и описивала његову повученост: – Млада сам била, имала тек шеснаест година. И никада нисам прекидала, не могу без песме… Сећам се, тамо ме је и Нушић слушао. Кад ућутим, он ми прилази и каже: „Алал

Иво Војновић је по реду последњи у великој галерији дубровачких књижевних ликова. Али је он истовремено, што је још важније, и први писац новог Дубровника. Тако се Иво Војновић налази на самом раскршћу између једне дугачке периоде дубровачког књижевног стварањ, која је већ била одавна коначно затворена, и то златним

Пут који је водио до моје прве збирке песама био је тек започео: ход по његовим рупама и окукама трајао је пуне две неизвесне године, док се зеленкаста књижица Детињства, напокон, није, са неверицом, нашла у мојим рукама… С времена на време, након дужих или краћих, неуједначених пауза, појавила би

Петар Гојниковић изгубио је престо због тога што је, како изгледа, хтео да напусти Бугарску и да се приближи Византији. Његово место заузео је, помоћу бугарске војске, Симеонов штићеник – Павле Брановић. У Цариграду су били забринути што је на тај начин, баш у тај мах кад су мислили да