Напустивши Коцељеву и Мачву, где је био учитељ и председник општине, Јанко допутова у Београд и ту се посвети књижевности. У прво време био је коректор Државне штампарије. Стан је узео код једне удовице у Скадарлији. Вечери је проводио с Војиславом и Брзаком код Коларца. Једног јутра Јанко исприча пријатељима

Сентандреја – то су њене цркве, иконе и иконостаси који најјаче привлаче пажњу поклоника уметности. Али, Сентандреја – то је и она богата архива, и драгоцена библиотека, које чувају део ненаписане историјске истине о Србима у овим крајевима; – то је и Музеум Будимске епархије, где се чувају уметнички предмети

Турско царство [мора се] распадати, и то распадање може се само на два начина догодити: Или ће царство то бити раздељено; Или Биће оно на ново сазидано од својих христијанских житеља. [Примјечанија о раздељењу царства] О случају овом нећемо опширно говорити, но само то приметити морамо да би при овом

Постепено, Сентандреја је мењала лик, а њене обрисе обогатиле су варошке куће, које се нама данас чине ниске, а старим Сентандрејцима биле су праве палате, на спрат, са дућанима и магацинима у приземљу, са пространим подрумима и високим таванима који су служили и као складишта робе, па отуда још и

Када су Немци 1941. године, у селу Струганику, ухватили два мајора краљевске војске, Александра Мишића и, његовог колегу, Словенца Флегла, одвели су их у Ваљево да их стрељају. Пре тога, понудише мајору Александру, сину војводе Живојина Мишића, да му поштеде живот будући да му је мајка била чистокрвна Немица и

Учесник Кипријанов у вештини преписивања и украшавања књига био је Гаврил Стефановић Венцловић – „јеромонах Гаврил, више Будими Сентандреј, от храма светаго Луки пострижник” – надахнути песник, преводилац и „славни проповедник” из чијих тек недавно обелодањених рукописа сазнајемо нешто више о српској ликовној култури тога времена. У Венцловићевој књижевној оставштини,