Кад би неко саставио списак свега оног што ми тражимо и „очекујемо” од уметника и јавног радника уопште, испала би чудовишна слика од које бисмо се и сами уплашили. Хоћемо прво да је близак нама по схватањима и по начину изражавања; и то сваки од нас хоће, а ми смо сами међу собом врло различити по мишљењима и укусима. Хтели бисмо да је вредан и савестан у раду, да нема не само људских слабости и порока него готово ни људских потреба, да се не одмара, да не болује, да не ужива, малтене да и не живи. Желимо да је снажан и животан, разнолик, увек нов и необичан а непоколебљиво доследан себи, што у ствари значи: веран слици коју смо ми себи о њему створили. Стидимо се и огорчавамо због његових људских потреба и навика, које сви имамо у мањој или већој мери, у једном или другом облику. Тражимо од њега да буде чист као анђео, искрен као дете, тврд као стена, и осетљив као лист јасике; а надасве ‒ да буде плодан, са правилношћу годишњих доба, да ти плодови буду богати и да увек каквоћом и количином одговарају нашим очекивањима. Чим наступи и најмањи застој или „пад квалитета”, ми се забринемо и, разочарани и озлојеђени, сву кривицу тражимо једино код „нашег уметника”, као да једино са те стране и може да дође.

Томе треба додати да ми од тог вољеног и поштованог ствараоца тражимо, као нешто што се само по себи разуме, да се не туђи од нас, да је често у нашем друштву, да учествује у свим нашим разговорима и пословима, весељима и бригама, да се притом не одваја и не разликује ни у чему од нас и наших другова, и да ни речју ни понашањем ни изразом лица не показује ништа од својих стваралачких брига и мука.

Под тим условима ми смо, у начелу, спремни да му прогледамо кроз прсте мале расејаности, настраности и повремена кратка бежања из наше средине, а да плодове његовог рада примамо као продукт наше стварности, да их као такве признајемо и умерено хвалимо. А после његове смрти, говорећи са узвишења на ивици његовог гроба, док он лежи у закованом сандуку ниже наших ногу, ми смо спремни да их прогласимо ремек-делима која као таква треба да унесемо у ризницу наше културе и оставимо нашим потомцима, као богато наслеђе њихових великих предака.

Иво Андрић

ИЗВОР: Андрић 2005: Иво Андрић, Знакови поред пута, књ. 1, Београд: „Политика” ‒ „Народна књига”, стр. 200.