Када су Немци 1941. године, у селу Струганику, ухватили два мајора краљевске војске, Александра Мишића и, његовог колегу, Словенца Флегла, одвели су их у Ваљево да их стрељају.

Пре тога, понудише мајору Александру, сину војводе Живојина Мишића, да му поштеде живот будући да му је мајка била чистокрвна Немица и звала се Лујза.

– Пола ваше крви је немачко… – казао му је тада немачки официр.

– Та половина је истекла на Колубари! – одгворио је син војводе Мишића.

Као официри, осуђеници су имали права на последње жеље.

Александар Мишић затражио је да му одвежу руке и дозволе да одреши пертлу на левој цокули, што му је и омогућено.

Мајор Флегл затражио је од команданта дозволу да сам командује стрељачким водом на свом погубљењу и немачки официр, задивљен његовом храброшћу, то му и одобри.

– Нишани! – командовао је храбри мајор, а када су Немци подигли пушке на двојицу официра пред зидом, Александар Мишић хитро свуче цокулу са ноге и завитла је на њих.

Желео је да умре у борби и то је било највише што је могао да учини пре но што је мајор Флегл командовао. „Feuer!”, после чега су обојица пали један преко другог.

Према: Момо Капор, Леп дан за умирање, Књига комерц, Београд, 2019, стр. 90–91.