На данашњи дан 1898. године у Рабровици код Ваљева, рођена је песникиња и књижевница  Десанка Максимовић. Након дипломирања на Филозофском факултету у Београду била је професор у Обреновачкој гимназији, годину дана провела у Паризу на усавршавању као стипендиста француске владе, радила у учитељској школи у Дубровнику и на крају у Петој београдској гиназији. У Београду је и отишла у пензију 1953. године. Била је члан Српске академије наука и уметности и добитница многих признања и награда. Седмојулска награда за животно дело, две „Змајеве награде“, Награда АВНОЈ, „Вукова награда“ и „Његошева награда“ само су неке од њих. Њену поезију одликују искрено родољубље и хуманост. Десанска је сматрала да поезија треба да буде јасна, искрена, разумљива и кроз своје песме истицала је храброст, оданост, љубав, слободу. Била је и један од омиљених писаца за децу. Најзначајнија њена дела су збирке песама: „Песме“, „Зелени витез“, „Песник и завичај“, „Отаџбино, ту сам“, „Мирис земље“, „Летопис Перунових потомака“, „Слово о љубави“, „Ничија земља“; романи: „Отворен прозор“, „Не заборавити“, „Прадевојчица“ и збирка бајки и прозе у стиху „Орашчићи палчићи“. Свакако најпознатија песма Десанке Максимовић је „Крвава бајка“, коју је написала чувши за нацистичко стрељање неколико хиљада Крагујевчана, међу којима и неколико стотина деце, октобра 1941. године, и која је објављена тек после рата. Ова велика песникиња преминула је 11. фебруара 1993. године у Београду, а сахрањена је у Бранковини код Ваљева, у порти Цркве „Светих арханђела“. Још за живота јој је подигнут споменик у Ваљеву, због чега је она негодовала, док је након њене смрти основана задужбина ове велике песникиње, а 2007. године, откривен је њен споменик на Ташмајдану.

Од важних догађаја у вези са Србијом на овај дан издвајамо још:

1898. године рођен је књижевник и дипломата Растко Петровић;
1972. године свечано је пуштен у рад хидроенергетски и пловидбени систем Ђердап.