На данашњи дан 1918. године у 5:30 часова ујутру дивизије првог ешалона Друге армије, под командом војводе Степе Степановића, почеле су пробој Солунског фронта (proboj solunskog fronta). Српска војска пребачена је на солунски фронт пролећа 1916. године, одмах по опоравку на Крфу након албанске голготе, и већ крајем лета учествовала је у војним акцијама. Крајем септембра, после крвавих борби и много жртава заузели су Кајмакчалан и тако поново ушли на територију своје државе. Српско напредовање се наставило и на другим секторима, а наредна значајна битка била је у луку Црне реке, где је Прва армија направила дубок продор у бугарску одбрану и натерала их да се повуку преко 40 километара, после чега су савезничке трупе, без борбе, ушле у Битољ. Ипак, Немци и Бугари успели су да зауставе напредовање северно од Битоља. Тако је фронт стабилизован и прешло се на рововски рат, који је у том облику потрајао још скоро две године. У међувремену је на чело савезничких снага дошао француски генерал Франше д’Епере, те је јуна 1918. године одржано саветовање са српским генералима и регентом Александром, на коме је одлучено да се коначно крене у продор. Офанзива је требало да буде на сектору Добро поље – Ветерник – Козјак, на коме се налазила српска војска са око 150 000 војника. Била је подељена у две армије – Прву, којом је командовао Петар Бојовић и Другу, на чијем челу је био војвода Степа Степановић, док је командант штаба био војвода Живојин Мишић. Он је два дана пре изласка из ровова, у Заповести српској војсци за пробој солунског фонта рекао: “Сви команданти, командири и војници треба да буду прожети идејом, од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Та брзина је у исто време и најбоља гаранција против изненађења, јер се њоме постиже растројство непријатеља и потпуна слобода у нашим дејствима. Треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница људске и коњске снаге. У смрт, само не стајте! С непоколебљивом вером и надом јунаци, напред у отаџбину!” Тако је 14. септембра у 8:00 часова ујутру, ватром из око 2000 артиљеријских цеви започела општа савезничка офанзива, а сутрадан и сам пробој. Савезници су располагали са око 630 000 људи, од чега је поред већ поменутих српских војника било 180 000 француских (половина из колонија), 135 000 грчких, 120 000 британских, 42 000 италијанских, 1000 албанских под Есад-пашом, 1800 топова и 200 авиона, док се бугарско-немачка одбрана састојала од сличног броја војника, али нешто мање топова и авиона – 1600 топова и 80 авиона. Удар је био разоран и већ првог дана пробијено је 11 километара фронта, а други дан још тридесетак, чиме је одбрана централних сила почела да се распада. Срби су незадрживо јуришали, а њиховим избијањем на Вардар извршен је оперативно-стратегијски пробој фронта, што је довело до тога да Бугари крајем септембра потпишу капитулацију, уз једини захтев да се српска војска не пушта у Бугарску. Бојовићева Прва армија толико је силовито напредовала, не обазирући се ни на наредбе главнокомандујућег савезничких снага, да је под борбом, већ 1. новембра стигла до Београда и ослободила га. Пробојом солунског фронта начињен је први продор у окупирану територију коју су држале централне силе, чиме је започео војни расплет рата не само на Балкану, већ и на осталим фронтовима.

Од важних догађаја везаних за Србију на овај дан издвајамо још:
1936. године умро је Светозар Прибићевић, српски политичар, министар унутрашњих послова и министар просвете Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца;
1957. године рођен је српски боксер Слободан Качар;
1961. године рођена је српска глумица Соња Савић;
1966. године рођен је један од најбољих фудбалера са ових простора, Дејан Савићевић.