Раније, често је бивало да је припадност некој странци породична традиција. Никола Пашић је у почетку пружао отпор породичности као критеријуму у својој странци. Препоручивали су му, тако, једног радикалског јуношу за главни одбор.

„Он је дете из добре куће, деда му је робијао, отац му је робијао…”, хвали га Стојан Протић.

Премишља се Пашић, па закључи:

„Овај, Стојане, да ми њега узмемо кад се врати са робије.”

ИЗВОР: Србија у анегдотама, „Политика, новине и магазини” ‒ www.politika.rs ‒ www.nacionalnarevija.com, Београд, 2009, стр. 20.