Нађе се пред принцем Растком и један ћелав човек:

‒ Господине велики, свијет ме исмијава!

‒ Свет? Цео?

‒ Цио свијет, баш.

‒ Што те исмејава?

‒ Због ћеле! Жив се поједох!

‒ Докон свет.

‒ Нека свијет буде докон на туђ рачун, а не на мој!

‒ А ти хоћеш да ја наредим свету да те не исмејава?

‒ Да наредите, велики господине, право је.

‒ Да наредим целом свету?

‒ Цијелом, баш.

‒ Како да наредим целом свету?

‒ Онако како сте велики господин!

‒ Па да мене цео свет исмејава што наређујем целом свету?

‒ Вас не смију исмејавати, јер им све можете наредити, и… нисте ћелави!

‒ Да ли те свет и туче?

‒ Не туче ме, велики господине, али се наслађује што се љутим на исмијавање. И у наслади се не може уставити.

‒ Исуса Христа су и тукли и исмејавали. Али се он никоме није тужио, и није се љутио, и није се жив јео, и ни од кога није тражио да светини забрани да га туче и исмејава, него се још молио Богу за своје непријатеље, опраштајући им. Ради и ти тако, па ћеш бити спасен и постидећеш своје непријатеље и подругљивце.

Извор: Србија у анегдотама, „Политика, новине и магазини” ‒ www.politika.rs ‒ www.nacionalnarevija.com, Београд, стр. 7.