Од црквеног олтара до скупштинске говорнице

Људи ће запамтити његова дела, и речи преносити с колена на колено (…)Неће одступити па нека и пук војске иде. Ни пред којом силом неће одступити (…) Да цела Србија зна (…) Двадесет година за њега народ гласа, на зборовима виче ’живео’, на раменима носи чаршијом. У инат господи и Обреновићима, држао је он говоре у Скупштини да су и бечке новине писале, дрхтала је влада од његовог штапа, и краљу Милану је у брк скресао све што мисли, али осећа, сав ишанчан тугом, да никад није имао овакав дан. Па и да погине данас, нека погинем, синови моји и народе! Смрт би била лепа, толико лепа да морају и у историју да је запишу и слику да му у њој одштампају (…)Не треба нико да чита име испод слике. Чим виде, одмах ће га познати… (Ћосић, 1964: 28-29). Свима нам је добро позната ова сцена из Ћосићевих Корена – Аћим Катић стоји са својим радикалима пред упереним пушчаним цевима и брани уставну слободу свог Прерова. А сад, уместо њега, замислите једног свештеника у мантији, који стоји за скупштинском говорницом. Иако би се од свештеног лица очекивала богобојажљивост, погруженост, повученост и посвећеност вери, овај човек је својим гласом говорио много више од молитве, чуо се даље и боље од оних чији је то посао заправо био. Видео је и није се плашио да каже шта види, па макар се и краљу замерио. Следећа сцена би била хапшење због оптужбе у завери против краља и покушају његовог убиства. Врхунац понижења – после осуде на 24 године строгог затвора, прота је рашчињен и у тешким ланцима спроведен да одслужи своју казну. Али, вратимо се на почетак да видимо како је до ове ситуације стигао овај мало другачији радикал, рекло би се савременик Аћима Катића – прота Милан Ђурић, глас западне Србије.

Прва политичка струјања у Ужицу запажају се од седамдесетих година прошлог века у ужичкој Књижници и читаоници. (…) Први шири продор  у масе у округу ужичком извршили су либерали, што се и манифестовало и у раду ужичке читаонице. Њихова политичка платформа, која предвиђа либералне реформе, борбу за национално ослобођење, радо је прихваћена у ужичком крају. Ипак, покрет се ограничава на грађански сталеж, док су на селу били плитки корени либералном покрету.(…) Већа неслагања народних маса и либерала, који су били на власти од 1875. до 1878. почела су у време Босанско-херцеговачког устанка и ослободилачких ратова 1876-1878. године. Притиснути порезима, бирократским апаратом власти, Ужичани траже од својих политичких представника да предузму одговарајуће мере како би се ублажила економска криза и успоставила привредна стабилност у земљи. На скупштинским изборима 1878. године, и поред притиска полиције и претњи окружног начелника, у ужичком крају изабрани су опозициони посланици: прота Милан Ђурић, Петар Стевановић, Сима Милошевић и Новак Милошевић (Игњић, 2011: 240-241). Ко је био прота Милан Ђурић пре него што ће постати глас западне Србије и један од вођа радикалне партије?

Милан Ђурић рођен је у селу Заовине на планини Тари, у свештеничкој породици, 9. марта 1844. године. Био је четврто дете оцу Ђорђу и мајци Тодори. Као и остали његови вршњаци, Милан је растао и проводио обично детињство у игри, а када је мало стасао чувао је стоку на пашњацима и сеоским утринама. А у дугим зимским ноћима, у тајанственој планини, на прелима и седељкама волео је да слуша од старијих људи маштовите и заносне приче као и меланхоличну музику гусала, што га је одводило у непознати свет епских збивања и мисаоних сусрета са националним јунацима, увек присутних у народној традицији (Игњић, 1992: 9-10).

Са школовањем почиње 1852. године. Три разреда основне школе завршава у Рогачици, а четврти у Ужицу. Школовање наставља у Београду, завршивши четири разреда средње школе у Првој београдској гимназији (1856-1860). Године 1860. уписује Богословију, иако га младалачке жеље вуку Војној академији. И ту је, чини се, тренутак, од којег ће се у Милану борити, а некад и преклапати две стране: војничка и свештеничка. Као ученик другог разреда, убрзо након догађаја на Чукур чесми (јун 1862.), окупља своје другове и сукобљава се са Турцима, чуварима Варош-капије. Тај подвиг доноси му чин разводника, са задатком да кроз град спроводи стране конзуле. Кад се стање смирило, поново се враћа школи и, у двадесетој години, завршава Богословију.

По повратку у родне Заовине, Милан бива рукоположен за свештеника у Кршању. Службоваће затим у каранској Белој цркви. Вредан је његов подухват и леп допринос развоју наше културе у вези изградње основне школе у Карану 1866. године, а затим и њен почетак рада, када је стигао у место учитељ Живојин Ђедић (Игњић, 1992:12). Потом прелази у цркву Светог Ђорђа у Ужицу (1869-1917), где стиче чин протопрезвитера. У свештеничком и општедруштвеном послу увек је полазио од идеала православне цркве. Са тих основа дубоко је понирао у вишеслојну суштину њене духовности, руководио се етичким принципима хуманости и правдољубља (Игњић, 1992:14). Усуд је хтео да своју мисију од општенародног значаја убрзо и започне, али на још једном фронту.

Током 1875. године у Босни и Херцеговини избијају буне српског народа. Прота Милан, уз помоћ својих истомишљеника, у Ужицу оснива Устанички одбор за војну и материјалну помоћ избеглицама и српској браћи иза границе. Устанак бива угушен, а миграциони талас из Пријепоља, Нове Вароши, Прибоја, Новог Пазара и Вишеграда преплављује Ужице. Одбор, и поред свег залагања, не успева да помогне свима, али преко потребна помоћ стиже из Русије. Немирна времена настављају се Јаворским ратом (1876) и српско-турским ратом (1876). Прота је разочаран оклевањем српске власти да повуче одлучне потезе. Власти се плаше немира, присуства добровољаца, страхују од управо основане опозиционе радикалне странке и њеног првог председника Милана Ђурића, народног посланика (Игњић, 1992:23). Наиме, Радикална странка у то време започиње свој развој, али, супротно либералима, креће од широких народних маса. Радикали су први почели  да организију масовне политичке зборове и на њима живо агитују  за свој програм.(…) Током 1881. године, у Ужицу и околини оснивају се радикални месни одбори и врши упис нових чланова. Њихов улазак у партију је јаван, а избор месних страначких руководилаца спроводио се искључиво на зборовима (Игњић, 2011: 242). Управо у то неизвесно време, прота Милан ради оно што би власт требала ради власт: окупља поверенике са свих страна, обавештава се о животу Срба иза границе, саветује, даје подршку, подстиче веру у ослобођење. Његови повереници нису само Срби православци, штавише, ту је много муслимана, спремних да равноправно живе са православцима у будућој земљи, изграђеној на темељу слободе. За данашње виђење  друштва, готово је фасцинантно да један православни свештеник нема проблем да срдачно и искрено разговара и спријатељује се са сународницима друге вере. Анексиона криза 1906. године узрокује још један талас незадовољства српског народа. Народни посланици округа ужичког: прота Милан Ђурић, Љубомир Стојановић, Милош Трифуновић, Миле Петровић, Радисав Митровић и Јосиф С. Јањушевић, подносе интерпелацију српској влади у циљу преузимања свих расположивих мера према ратоборном и агресивном суседу (Игњић, 1992:26). Међутим, ни та прилика не бива искоришћена. То се, наравно, не односи на проту. Неуморан национални радник, добар познавалац заграничних политичких прилика, изванредних запажања, прота Милан Ђурић, често путује у Новопазарски санџак, Рашку и Стару Србију, жели да изворно, на лицу места, прикупи информације, сазна национално расположење и опредељење становништва (Игњић, 1992:29).

Стање у тадашњем ужичком крају такође није било обећавајуће. Прота је увидео је његов крај неправедно скрајнут, да га море глад, суша, немаштина, хајдучија, а да нико ништа конкретно не предузима. Зато је решио да стане и за скупштинску говорницу, не би ли се боље чуо. Већ на првом скупштинском заседању послератном заседању у ослобођеном Нишу, приликом верификације посланичких мандата, народни заступници имали су прилике да упознају Милана Ђурића, опозиционог посланика из Ужица. Свима је било јасно да се на политичкој сцени западне Србије појављује изузетна, снажна, истрајна, непоколебљива, емотивна и национално опредељена личност (Игњић, 1992:36). Томе у прилог говоре његове идеје како помоћи народу. Апелује да се помогне становништву попаљених села на граници, да се оснажи закон о слободи штампе, наводећи да је то највеће јемство за народ (Игњић, 1992:40), начин да потези власти буду транспарентнији. Отворено се противи огромности чиновничког апарата. Критикује запостављеност ужичког краја од стране власти: У другим окрузима имамо и железнице, а у округу ужичком немамо ни путеве. (…)Што је правилан крвоток за човека и његов организам то су добри путеви за трговину и економско стање једног народа. (…)Док до Београда сировина дође, поједе саму себе (Игњић, 1992:42). Догађај који проту окреће радикалној партији и утврђује његов положај као једног од водећих људи партије јесте споразум са Генералном унијом о изградњи железнице. Прота је сматрао да тај договор доноси корист само Аустрији, да Србија нема никакве гаранције, а опет даје огроман новац не би ли се железница изградила. Међутим, и поред тога што се и прота и многи други посланици буне, скупштина изгласава споразум са Генералном унијом. Протине слутње оствариће се годину дана касније – Генерална унија је банкротирала, а Бонту је, због преваре, осуђен на пет година затвора. Овај догађај уједно ће утицати на то да се радикална партија стави на страну супротну оној на којој су биле либерална странка, под вођством Јована Ристића и напредњачка странка Алексе Поповића. Ужице ће тако постати главно поприште политичких борби и превирања, која ће се преносити на цео регион.

У немирном времену личних режима, економског раслојавања, социјалног трпљења, преиспитивања политичких вредности  народни посланик Ужица путује по срезовима округа ужичког, одржава конференције, зборове, води разговоре, у сусретима са народом саветује шта да се ради, али и распитује за духовни жи-вот, културне прилике, породично стање (Игњић, 1992:58-59).Странка полако добија све већу подршку народа и убрзо се развија читава мрежа радикалских одбора. Оснивачка скупштина одржана је у јануару 1882. на тргу у Ужицу! Немире не смирује ни изненадно проглашење Краљевине Србије и крунисање кнеза Милана за краља 22. фебруара 1882. Предузимајући велики агитациони пут по земљи, под изговором да се покаже народу у свом краљевском достојанству, владар је уствари желео да својом појавом покуша да одвоји народ од радикала и обезбеди потребну већину напредној странци (Ђенић, 2007:43). Прота напушта скупштину и долази у Ужице, где ће долазити у сукобе са либералима и напредњацима. Почињу хапшења и смењивања радикалских одборника. Долазак краља Милана у Ужице организован је тако да краљ у путу наилази на сиромахе у ритама, као реалну слику друштвеног стања, што њега разљућује толико да у Ужице ни не свраћа. Међутим, ни сама радикална партија не функционише као добро подмазан механизам. Тимочка буна, крајем октобра 1883., као израз социјалног и политичког радикализма, продубила је подвојеност у руководству Радикалне партије (Игњић, 1992:73). Иако се нису укључивали у Тимочку буну, мада је један део њих био за то, радикали су хапшени и осуђивани, а прота Милан се склањао пред полицијским потерама. Ухапшен је ујутру 5. августа 1885. године због убиства Вељка Јаковљевића, ради истраге спроведен у Горњи Милановац, где је лишен слободе и посланик Радикалне странке Максим Сретеновић. У затвору код иследних органа власти провео је пуна три месеца, а затим му је дозвољено да се брани са слободе (Игњић, 1992:77).

Пошто више није могао да издржи притисак и сталне нападе, прота бежи у Црну Гору. Највише борави на Цетињу, где је у контакту са краљевићем Петром Карађорђевићем, али и радикалима из Србије. Постоје назнаке да је у то време договорен план да у будућности дође до смене династија у Србији и да Карађорђевићи дођу на власт, али све ће дуго бити мртво слово на папиру. Одржава контакт са Николом Пашићем и Димитријем Алекса-ндровићем Славјанским. Одбија амнестију емиграната коју нуди краљ Милан. После доношења Устава (1888), увођења демократске парламентарне владавине у Србији, абдикације краља Милана и формирања владе Саве Грујића (1889), у Србији је била, макар привремено, разрешена политичка криза, а у исто време преображена дотада опозициона Радикална партија у складу са изазовима време-на (Игњић, 1992:82). Стотине људи сачекало је проту у Ужицу и Пожеги, подрављен је беседом и пригодном песмом, на шта је он узвратио говором пуним захвалности.

По повратку у земљу, прота покушава да консолидује странку, одбије нападе либерала и припреми се за нове изборе. На скупштинским изборима, септембра 1889. године, радикали су добили апсолутну већину у округу ужичком и у осталим деловима Србије, што им је омогућило да сузбију опозицију и почну остварење свога програма (Игњић, 1992:90). У свом раду прота инсистира на јачању локалне самоуправе, не би ли се спречила самовоља власти и појединаца. Епилог те борбе био је Закон о окружној самоуправи, изгласан 1. јула 1890. године. Наредне године светло дана угледаће и дуго очекивани Закон о слободи штампе, а поново почињу да излазе и партијске новине ,,Златибор”.

Година 1892. доноси нове сукобе са либералном партијом, Намесништвом, као и оставку Николе Пашића. И поред хапшења и полицијске самовоље, радика-лна партија у ужичком округу односи победу. Под нерасветљеним околностима бива убијен Средоје Крчевинац, члан Окружног одбора странке и протин близак пријатељ и саборац. Прота је поново на мети власти и завршава у кућном притвору. Иако се ствари наоко разрешавају, политичким играма ту није крај. Краљ Александар Обреновић, уз подршку војске и чиновништва, заводи диктатуру 7. октобра 1897. године. Странке се растурају, парламентарирам укида, а штампа цензурише. Радикална странка декларише се као законита опозиција, док либерали и напредњаци организују коалицију. Од врха радикалне странке очекују се оштрији потеза, а како они недостају, долази до раскола (касније ће то бити подела на фузионаше и самосталце, под вођством Љубомира Стојановића). Узаврелу атмосферу погоршава покушај атентата на краља Милана, кога је син Александар у међувремену вратио у земљу и поставио за министра војног (Ивањдански атентат). Краљ Милан креће у отворен рат против радикала (масовна хапшења, истраге, претреси). И овде долазимо до ситуације са почетка приче. Прота је затворен и изведен пред преки суд под оптужбом за велеиздају 27. августа 1899. године. Читају се и намерно погрешно тумаче протине преписке са Николом Пашићем и другим радикалима. Све је почело лажним сведочењем Димитрија Крезовића Чебинца и ништа што је прота говорио није узето у обзир, чак и онда када је говорио да је на страни Обреновића. Прота признаје да познаје Петра Карађорђевића, али не и да се с њим често виђао на Цетињу. Проти се на терет ставља покушај преврата и довођења Карађорђевића на власт. Читава завера, у ствари, свела се на отворену критику краља Милана, иза које није било никаквих организованијих и одлучнијих акција и покушаја да се изведе државни удар (Игњић, 2011:291) Иако су Чебинчеве изјаве на суду указивале на завереничку улогу радикалног лидера у округу ужичком Милана Ђурића, власти нису имале ниједан конкретан доказ о томе (Игњић, 2011:290). покушаја да се изведе државни удар (Игњић, 2011:291). Осуду и рашчињење из корена мења Александрова женидба Драгом Машин. Она утиче на његов попустљивији однос према радикалима, па су 11. септембра 1900. помиловани радикалски прваци, међу њима и прота Милан Ђурић. Провео је годину и три месеца у београдском и пожаревачком затвору. Проти није преостало ништа друго, него да прикупи снагу за нови почетак владајуће династије.

ПИШЕ: Милена Раковић, Филолошки факултет Универзитета у Београду

ЛИТЕРАТУРА:

• Ђенић 2007: Снежана Ђенић, Српски владари у ужичком крају, Чајетина: Библиотека ,,Љубиша Ђенић”, Ужице: Графичар;
• Знаменити Ужичани – Друштво историчара Ужица

(youtube.com⁄watch?v=NiWEn4hwEbc);

• Игњић 1992: Стеван Игњић, Народни трибун Милан Ђурић, Бајина Башта: Туристички савез општине, Ужице: Димитрије Туцовић;
• Игњић 2011: Стеван Игњић, Ужице и околина 1942-1914, докторска дисертација, друго, допуњено издање, Ужице: Народни музеј, Београд: Службени гласник;
• Ћосић 1964: Добрица Ћосић, Корени, едиција Српска књижевност у сто књига, Београд: Српска Књижевна задруга, Нови Сад: Матица српска.