За столом код „Коларца” седео је Ђура с друштвом. Ту је био и нови гост, један млади господин који се вратио са стране и хтео је да се пред друштвом покаже и пропарадира.  Седео је баш према Ђури, с друге стране стола, и живо доказивао друштву о некорисности поезије.

Ђура га је равнодушно посматрао, слушајући шта све говори млади човек који је са стране донео „нове идеје”. Овај се у свом приповедању толико затрчао да је почео песнике поредити с лудацима. Најзад ће закључити:

– Песник и будала, то су два врло блиска створења; они су врло близу један другоме.

– То и ја видим! – рече Ђура, мислећи на себе и говорника.

Млади човек с „новим идејама” настави:

– Наравно… то морате признати. Ето, реците ми, каква је разлика између једног песника и лудака, то јест: шта стоји између једне будале и једног песника, шта их раздваја?

– Овај астал их раздваја, астал за којим седимо! – рече немарно Ђура и окрете главу на другу страну.

Друштво прасну у смех, а млади човек с „новим идејама” заћута.

Извор: Златни прах : антологија анегдота о знаменитим личностима [прир. Урош Јечменица], Службени гласник, Београд, 2018, стр. 434.