У Српској књижевној задрузи 13. децембра 2018. у 11 часова представљена је приповедна збирка Венац за оца ауторке Весне Капор.

Говорили су Никола Маринковић,  Зорана Опачић и Драган Лакићевић.

Весна Капор јавила се у књижевности пре непуну деценију романом Три самоће (СКЗ, 2010), а затим и приповедним збиркама По сећању се хода као по месечини (Агора, 2014) и Као што и вама желим (Повеља, 2016). Већ је добитница значајних књижевних награда (Лаза Костић, Милош Црњански, Кондир Косовке Девојке на Видовданским свечаностима у Грачаници), што сведочи о чињеници да је у јавности брзо препознат квалитет њеног књижевног израза.

Њена нова приповедна збирка лирске прозе Венац за оца (СКЗ, 2018) сведочи о зрењу приповедног умећа и исказа списатељице. Приповедни венац од тринаест прича заснован је на доминантном лирском начелу (потреба да се приповеда у првом лицу, асоцијативно везивање сећања са призорима приповедне садашњице, мешање временских равни у приповедању) и опозицији памћење – заборав. Јунаци и јунакиње њених прича потичу са несрећног балканског простора и уз саму ивицу њихове садашњице, која их је одвела из бивших ратних подручја у живот у туђини или у Београд (у којем се, као у каквој лабораторији, мешају слојеви сећања разних придошлица), смештена су још свежа сећања на рат и бомбардовање, егзодус, смрти ближњих, погибије пријатеља, и она се лако оваплоћују и боје наоко мирну стварност у којој живе.

У тој садашњици често се срећу и препознају страдалници или припадници бивших зараћених страна, здружени, па и спријатељени стицајем околности, испуњени „безгласним разумевањемˮ због патње и ужаса који су сви преживели. Због тога странцима кажу, када их, зачуђени, питају како је то могуће, „само ми разумемо наша клања и орањаˮ.

Страсни и путени по својој природи, јунаци-приповедачи обузети су истовременим осећањем раскошне пуноће живота и осећањем празнине и узалудности, која се унутар њихових бића центрипетално и центрифугално ковитлају. Они верују у време које је вечност – и трен у исти мах, у целовитост живота без обзира на физичко (не)постојање, па живе уз сени ближњих и вољених које равноправно егзистирају у свакидашњици заједно са онима који ту свакидашњицу чине.

Са друге стране, јунаци запажају да је садашње доба усмерено ка удовољавању ега, брисању сећања, анестезирању дубоких потреба бића, и томе се супротстављају не само чувањем личног и породичног сећања, већ и потребом да граде свест о традицији и прошлости, која се распростире у концентричним круговима на прошлост колектива и нације. Честе књижевне реминисценције једнако су стварне као и лична и породична сећања и оне чине саставни део идентитета јунака.

Прва (Венац за оца) и последња прича (Све је то тек трен) које обгрљују збирку посвећене су породичном нуклеусу, језгру личног и колективног идентитета: очевој смрти и мајчином животу. Ћерка и мајка у породичној кући, у ноћи у којој чекају вест о смрти оца и мужа, сједињене пред неизбежним док их празнина грли, страшна и коначна, оживљавају сећања на породицу и раније генерације, чиме је утврђују од мрака и бесмисла (а у мајчино приповедање смештено је сведочанство о тегобној историји жена у историјским потресима минулог века). Вест о очевој смрти пред јутро доживљава се као крај – али и спознаја да се живот наставља и обнавља (у складу са мотом књиге како је живот јединствена ствар, завршним цитатом Растка Петровића из Људи говоре) управо захваљујући памћењу.

Препоручујем искрено и топло ову књигу и надам се да ће имати и добру критичку рецепцију и одзив  код читалаца.

Зорана Опачић

Уредник Драган Лакићевић навео је да нова књига Весне Капор, која је и започела објављивање књига у СКЗ, венац од 13 прича, доноси једну аутентичну сензибилност – исцизелирани стил приповедања којим списатељица постиже равнотежу између поетског и иронијског у свету који дочарава. То је свет осетљивих људи у поретку који на разне начине испољава своје грубости и несавршености. Породица, друштво, књижевност – рамови су Весниних приповедака. Читалачка посластица за љубитеље модерне уметничке приче.

О књизи су још написали:

Књига прича Венац за оца Весне Капор показује нам да се ова списатељица трајно определила за један сасвим особен приповедачки образац. Наиме, као и у књизи По сећању се хода као по месечини, и у причама из књиге Венац за оца читаоцу најпре пада у очи необично ритмизована, изнутра сегментована реченица, реченица која врло често личи на стих и која и на тај начин открива да Весна Капор пише лирску прозу.

А лирска проза је у српској књижевности првих деценија прошлог века своје моћне изданке имала у делима Милоша Црњанског и Растка Петровића. И није чудно што се Весна Капор поетички ослања баш на ове писце и што их на различите начине уграђује у подтекст својих прича, трудећи се, као и они, да укаже на оно најважније – у сваком животу постоји нешто загонетно и несазнајно. Полазећи у првим причама књиге Венац за оца од оне тематике која се усредсређује на разумевање односа према најближима, према онима који имају нарочито место у душевном видокругу онога ко приповеда, Весна Капор ће постепено ширити хоризонт свог приповедача, омогућавајући му да захвати и трагична искуства која су обележила крај прошлог века.

Због тога се и може рећи да се у књизи Венац за оца склапа једна складна целина, целина која читаоцу омогућава да види и један сложени унутарњи свет, тачније његове пулсације при сусрету са оним што је судбински важно, једнако као што он може да види и како се тај унутарњи свет преображава у судару са оним што је дошло из социјално-историјске сфере, из драме општијих размера.

Радивоје Микић   

Прозу Весне Капор карактерише асоцијативна згуснутост лирике и изражена ритмичност исказа чија је семантичка вредност сва у наговештајима и недоречености. Па ипак оно неизговорено у њој довољно је гласно да надјача дипломатска прећуткивања, а неусиљена духовитост и спонтани хумор препознатљиво боје сложено и пажљиво осмишљено варирање персонализованих симбола. Можда је заиста немогуће забележити причу, можда су заиста речи мале, несталне, крхке и недовољне, али су оне, и ове приче то потврђују, једино место где свет почива.

Ана Гвозденовић

Одломке из збирке можете читати на блогу Весне Капор http://vesnakapor.com/. Венац за оца можете купити код издавача http://www.srpskaknjizevnazadruga.com/ (Краља Милана 19).