Радослав Марковић је рођен је 14. јануара 1865. Када је 1888. године завршио Богословију у Сремским Карловицима, од тадашњег пароха у Инђији испросио је кћер Даринку. Њу је оженио почетком 1889. године. Не дуго после свадбе његов  таст умире а Радослав постаје инђијски парох. Од тада па све до 1948. године делио је судбину Срба који су живели у Инђији.

У Инђији је 1889. г. било 630 Срба, а Немаца између 5 и 6.000. Он је успео да спречи исељавање Срба тако што им је помогао да удруже свој капитал и узму црквену земљу у аренду, а 1897. године оснива први земљорадничку задругу у Аустроугарској, по узору на модел из књиге Јаше Томића Паметно назаренство из 1895. године. Тако су Срби почели економски да јачају. Већ 1898. г. изабран је за члана председништва српских сељачких земљорадничких задруга. Његова посвећеност очувању Срба и задругарству је била толика да је ишао од куће до куће и будио Србе да иду на поље да раде, како не би заостајали за комшијама Немцима.

Посебну пажњу научне јавности привукла је његова књига о инђијској парохији на крају 19. века. У књизи он износи историјске податке о настанку и развоју Инђије, економске податаке, податке у вези са пописом становника, као и њихове поседе.

Прота је 1905. године основао Соколско друштво у Инђији и био је његов први старешина, а „соколиˮ су вежбали у порти Цркве Ваведења пресвете Богородице. Од 1907. до 1911. године на Богословији предаје курс о задругарству.

Први светски рат прота је провео у заробљеништву. Тек 1916. године прота је враћен кући. По слому Аустроугарске монархије у Инђији успоставља Народно веће и до уједињења са Србијом то веће је управљало градом. Прота је сам уложио свој углед како би спасио немачке куће, тако да у Инђији ниједна немачка кућа није оштећена па су се  Немци сигурно вратили у своје домове.

После рата наставио је своју задругарску делатност и активно је учествовао у расправама о аграрној реформи, а 1928. године изабран је за доживотног председника Савеза земљорадичких задруга. Био је и сарадник Матице српске, која је редовно објављивала његове чланке и члан њеног књижевног савета, а тридесетих година је постао и члан Историјског друштва. Али на његов рад нису сви добронамерно гледали. У годинама између два рата десио се покушај атентата на проту. Незадовољни задругар га је напао и покушао да га убије, али Радослав Марковић је преживео и носио је последице до краја живота.

За своје залагање одликован је бројним орденима. Добио је два Ордена Светог Саве, Орден Белог орла и Југословенске круне, а у цркви је добио право ношења напрсног крста.

Прота је предано радио на развоју Инђије све до избијања Другог светског рата када се склања у Београд од усташког ножа, где је и остао до краја рата. По заврштеку рата враћа се у Инђију, али то више није била она Инђија коју је он напустио 1941. године. Стари прота није имао снаге да се прилагођава новој власти и новим условима живота. Повукао се из јавности и последње године проживео је у самоћи, дружећи се са Ђорђем Војновићем и проучавајући математику.

На истраживање о протином животу одлучио сам се још у седмом разреду основне школе. Тада сам, радећи за један школски пројекат историју Инђије, у литератури запазио да се многи стручњаци на њега позивају, што је пробудило моју дечачку радозналост. Временом сам сметнуо са ума проту због других догађаја који су наставили да се нижу у мом животу.

Али када смо добили задатак на Филозофском факултету у Новом Саду да напишемо семинарски рад о историји свог места, прва асоцијација ми је био прота, и тако је ова прича настала. Она је спој дечачке жеље да се сазна ко је био тај велики човек који је писао о историји Инђије пре једног столећа и обавезе коју као историчар имам пред овим великаном да се његово име не би заборавило.

Извори фотографија:

• Бранислав Жорж, Великан из Мошорина, Београд, 2003
• Anton N. Lukić, Inđija–Indigena, zapisi i predanja, Inđija, 2002, Narodna biblioteka Dr Đorđe Natošević, Srpska knjiga Ruma

Аутор: Вукашин Вукмировић