АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

ПЕТАР НИКОЛАЈЕВИЋ МОЛЕР – ВОЈВОДА И УМЕТНИК

Списак жртава прве владавине кнеза Милоша (од 1816. до 1839. године), његових политичких амбиција, аутократизма, прекости карактера, сујете и бојазни, испуњен је најзначајнијим именима кнезова, војвода, свештеника-духовника и богатих трговаца. На овом „списку за нестанакˮ је и име Петра Николајевића Молера, војводе Првог и Другог српског устанка, школованог сликара, челника Народне канцеларије у Београду и непомирљивог и жестоког опозиционара Милошевој владавини.

Рођен у Ваљевској нахији, у селу Бабина Лука, Молер је од почетка достојанствено неговао високо породично порекло повезано са стричевим, Хаџи-Рувимовим мучеништвом за народну слободу. Своју личност он је допуњавао посебном особеношћу изгледа и карактера. Описујући га на једном месту, у историјском роману Велики господар, историчар, књижевник и публициста Душан Баранин каже:

„Док је Цукић (Павле – прим. аут.) био отворен силеџија и напасник, готов на свађу и брз да убије, пијаница и блудник, дотле је Молер умео лепо не само с кнезовима него и с Турцима. Водио је раскошан живот, лепо се облачио, а био је и пријатне спољашњости. Знао је добро турски и немачки, много је читао и био је врстан сликар. Где је Петар учио школу, где ли је учио ’шарати собе’, од чега му је дошло презиме Молер, не зна се. Само се помиње да је као младић 1804. ’шарао конаке дахији Кучук-Алији’, баш онда кад му је стриц Хаџи-Рувим из Боговађе дошао у Београд где ће погинутиˮ, пише гласовити српски историчар друге половине 19. века Милан Ђ. Милићевић у свом делу Поменик знаменитих људи у српскога народа новијег доба.

Петар Николајевић Молер

Петар Николајевић Молер

Када је Први српски устанак био близу слома, сокоског војводу Молера затичемо како почетком августа 1813. године брани Лозницу заједно са Бојом, сином војводе Антонија Богићевића, са око 800 jадрана и шест топова. Опкољени устаници нашли су се у готово безизлазном положају. Преговори да устаници изађу из шанца (што је тражио Молер, а на шта Турци нису пристајали) и прођу са оружјем кроз турску војску завршише се неуспехом. Вративши се у шанац војвода стане пред саборце, кратко им пренесе извештај о преговорима, додајући ово:

„Ја, браћо, жив Турцима у руке нећу, а ви како хоћете, ето вам Турака; ја идем на шанац нека ме убију. Ако ли се ви нијесте ради Турцима предавати, а ми да бјежимо једну ноћ кроз Турке, па који изиђе – изиђе, а који погине, Бог да простиˮ казује Вук Стефановић Караџић у Правитељствујушчем Совјету Сербском и наставља: „На овај Молеров говор сви пристану да бjеже кроз Турке. На три дана прије него ће побjећи Молер напише писмо српскијем старешинама, својом крвљу; најпосље дода и то: ’Ако ко жели да ја пропаднем, пожалите бар народ овај и гледајте да би га избавили’. Од 800 људи који су били у шанцу, 200 их погинуло онђе. А око 400 у бијежању, те их је тако само 200 остало у животуˮ, завршава о овом подвигу, али и трагедији, Вук Караџић.

Након пропасти првог устанка Молер је побегао у Срем. Када је Милош Обреновић на Цвети 1815. године у порти таковске цркве поново развио ослободилачки барјак, Молер с прегалачким жаром и националним одушевљењем прикупља добровољце и барут, те их шаље у Србију.

„У то време стигне на Плаеж (Обреновац) и кнез Милош с војском, и одмах пређе преко Саве у село Прогаре, попу Живку, где се састане с Молером и разговори о свему народном послу. На позив Милошев пређе у Србију. Молер затражи да се Милош обавеже да неће самовласно управљати као Карађорђе, него да ће свашто припитивати бар Цукића, проту Ненадовића и њега.ˮ (Милан Ђ. Миличевић).

Тако би, према Молеровој (али не и Милошевој) замисли, у ослобођеној Србији владала тетрархија (владавина четворице), а сваки „владалацˮ би добио по три нахије под непосредну управу. Како би подигли борбени дух, расположење, морал и националну свест устаника, Милош и Молер се договоре да овај други прволи студеничке калуђере да се у Србију пренесу мошти Светог краља Стефана Првовенчаног, које су се тада налазиле у манастиру Фенек, на Фрушкој гори.

Јунаштво које је исказао 1813. године на Лозници Молер је потврдио и у највећим, побдоносним биткама другог српског устанка – на Соколу и Дубљу „где је нападао Турке јуначки и храбрио Ваљевце, који су се били нешто препалиˮ.

После неуспелих преговора са Хуршид-пашом и „успешногˮ усменог договра с Марашли Али-пашом на Морави, борбени дух устаника се стишао, а Петар Николајевић Молер „дошао је у Београд као представник оној српској канцеларији која је утврђена за споразумевање са турском влашћуˮ. Неће проћи много, а сукоб два карактера, Милошевог и Молеровог, доћи ће до пуног изражаја у „ типичној српскојˮ борби за власт из 19. века.

„Милош није био човек који би лако делио власт са другима, а пример Карађорђеве борбе с војводама казивао му је довољно каквим би све сценама имао да се нада – он је у основи био аутократска природа, као и сви јаки људи, безобзиран у чувању свог места и угледа. У једној земљи где је до недавно владала апсолутна турска власт, Милош је имао пред собом као примере, само везире и паше. Тражити од њега да буде неки либералан владалац, западног типа, значило је тражити немогућеˮ, анализира Владимир Ћоровић.

На скупштини српских војвода у Београду, о Ђурђевдану 1816. године. „сваде се јако кнез Милош и Молерˮ. Већ поменути Душан Баранин прича како је кнез Милош у уводној беседи оптужио председника Народне канцеларије „да је завукао обе руке у народну касуˮ и тако проневерио 40.000 гроша, да га је нападао код везира и радио му о глави како би му заузео место, да је новац трошио на „блудничење са белосветским роспијамаˮ, а Аустрији понудио да Србију стави под њену власт „чиме би изазвао рат између ње и Турске, а нашем народу нанео тоталну пропастˮ.

Завршне речи обраћања кнеза Милоша војводама ставиле су омчу око врата сокоском војводи: „Ја сам вам, браћо, до сада био старешина, а од сада ето вам Молера.ˮ На ове речи скоче шумадијски кнезови на Молера, немилосрдно га претуку, скину му војводско одело, тако да остане само у кошуљи, затим вежу и предају у град Марашлији.

У посмртним рукописима Вука Караџића остала је белешка о Молеровим последњим часовима. „Они (Радич Петровић, Молер и некакав кујунџија) нијесу дављени гајтанима као Турци што се даве, него су им набијене као гужве од ужета на врат, па су за вратом повучени клинци, па су они обртани и гужва се усукивала, док нијесу подављени. Молер је лежао у среди налеђашке, а Радич с десне, а кујунџија с лијеве, обојица потрбушке. Пошто су тако, готово читав дан стајали на угледу, сахране их пред ноћ, сву тројицу, накрај горбља с лијеве стране цркве.ˮ

Тако се завршио Молеров бурни живот и његова свагдашња опозиција. „Карађорђе који је био кратак и у беседи и у песмиˮ, пише Милићевић , рекао је „једном, пола у шали, а пола од збиље: „Ко ми надговори Чупића и натпише Молера, даћу што год затражи!ˮ

АУТОР: Срђан Рајковић
ИЗВОР: Istorija revija, Eccoprint d. o. o., Beograd, 2010.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Подлога - Copy - Copy - Copy - Copy - Copy - Copy - Copy - Copy
Претходни чланак

МИСАО ДАНА

250px-Bratislav_Petković
Наредни чланак

Рођен је редитељ и оснивач Музеја аутомобила Братислав Петковић