АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

КРАЉ И ТРОБОЈКА НА ОЛИМПИЈАДИ У АТИНИ

Држава Србија, српски спортисти, па чак и највиши званичници – од краља до председника – отпочетка су активно укључени у олимпијски покрет. Тако је већ Првим олимпијским играма модерног доба одржаним у Атини 1896. године присуствовао тадашњи краљ Србије Александар Обреновић, у пратњи свог ађутанта Живојина Мишића, касније прослављеног војсковође у Првом светском рату. Такође, на првим играма у репрезентацији Угарске у дизању тегова, рвању и тенису такмичио се Србин Момчило Тапавица из Надаља код Новог Сада. У питању је био кршни момак, на чијим су прсима пуцала дугмад и шавови гардијске униформе под притиском набујалих мишића – записао је у својим мемоарима некадашњи члан Мађарског олимпијског комитета Ференц Кемењи.

Момчило Тапавица

Момчило Тапавица

„Знао је да носи под мишком по двојицу питомаца и да с њима оптрчи два-три круга око полигона за гађање. Нико му није био раван у рвању, а још мање у бацању камена с рамена и дизању тегова”, тврдио је Кемењи.

Међутим, како су забележили хроничари, Тапавица је имао и једну ману: преценио је своју снагу, и то му се осветило баш на Олимпијади у Атини – у дизању тегова, па је остао без медаље, мада су до данас остале недоумице око његовог пласмана. Треће место, са подигнутих 80 килограма, заузела су четворица такмичара, али само је један од њих (Грк) забележен као освајач бронзане медаље.
Тапавица је, међутим, освојио одличје – у тенису. Припала му је бронзана медаља, што је чињеница коју су историчари спорта занемаривали читавих 100 година. Пошто је изгубио у полуфиналу, на званичној листи заузео је треће место (касније је то исправљено и на сајту Међународног олимпијског комитета).
Посебне почасти на Олимпијским играма у Атини 1896. године указане су тада 20-годишњем краљу Србије Александру Обреновићу. Већ по доласку у атинску луку Пиреј испаљени су почасни плотуни, а српског краља дочекао је грчки краљ Јоргос. Био је четврти дан Игара када су се краљеви Србије и Грчке заједно појавили на Олимпијском стадиону. Тада су такмичења прекинута, интониране су химне Краљевине Грчке и Краљевине Србије Боже правде, а у част српског владара још једном је одсвирана српска химна. Српска тробојка се, дакле, завијорила на Олимпијским играма, иако спортиста из Краљевине Србије није било међу такмичарима.

Грчки лист Асти је сутрадан писао да су сва спортска такмичења била у сенци посете српског краља Играма. Истим поводом, у листу Ромиос објављени су стихови „Живели Срби и Грци, живеле Игре, Игре дедова и очева наших, и Игре наших потомака”. Краљ Александар присуствовао је и најузбудљивијем догађају Игара – маратонској трци – која је одржана петог дана Игара и у којој је победио Грк Спиридон Луис.
Мада је посета краља Александра атинској Олимпијади имала значајног одјека у нашој јавности, она није много допринела бржем развоју олимпијске идеје Србије, па ће се на оснивање Српског олимпијског клуба и првог учешћа српских спортиста на Олимпијским играма под заставом Србије морати сачекати скоро деценију и по. У међувремену, на Олимпијадама учествују Срби, попут Момчила Тапавице, који су живели под туђом влашћу. Тако је у Паризу 1900. Милан Нералић освојио бронзану медаљу у мачевању (дисциплина сабља), наступајући за репрезентацију Аустрије.
Све док МОК није исправио неправду и званично признао медаљу Тапавице на играма у Атини, хроничари су Нералића бележили као првог Србина са олимпијским одличјем. Нералић је рођен у Слуњу, похађао је учитељску школу у Петрињи и служио војску у Карловцу. На Институт за војне учитеље мачевања у Нојштат одлази 1895. године и већ после две-три године наступао је на многим академијама и турнирима у Аустроугарској, Немачкој, Италији и Француској. Успео је и да се квалификује у Олимпијски тим Аустрије и освоји медаљу у Паризу. Нералић је био свестрани спортиста, изврстан гимнастичар, одличан пливач, планинар и дизач тегова. Како помињу хроничари ондашњег времена из његовог родног краја, могао је на леђима да понесе билијарски сто, а изводио је двоструки салто скачући у реку Корану. Умро је 1918. године. Хрватски олимпијски комитет данас води Нералића као првог хрватског олимпијца и првог хрватског освајача медаље.
Олимпизам је званично на тлу данашње Србије зачет 10. фебруара (23. по новом календару) 1910. године оснивањем Српског олимпијског клуба (СОК). До оснивања је дошло на иницијативу младих официра школованих у Француској, међу којима је водећу улогу имао Светомир С. Ђукић. Место састанка на коме је основана прва званична олимпијска организација код Јужних Словена била је редакција листа Ново време, на четвртом спрату Хотела Москва у Београду. За директора СОК-а изабран је капетан Светомир С. Ђукић.
У то време краљ Петар Карађорђевић је често посећивао такмичења, и у Кошутњаку је одредио место за вежбање, а принц Ђорђе је био члан Српског олимпијског клуба, који, међутим, у прво време нису прихватили Соколски и Стрељачки савез, Коло јахача, Друштво за народно здравље, па ни већина листова. У Вечерњим новостима од 21. фебруара 1910. изашао је текст у коме је писало: „Те Српска олимпијада, те Српски олимпијски клуб, те Олимпијске утакмице. Све сами неумесни туђински називи. Не виде безјаци да је то празно мајмунисање јер нити је Олимп Београд, а нити је Београд Олимп.”
Српски олимпијски клуб је 1911. променио име у Средишну савезну управу или Централни олимпијски клуб, у коме се у почетку, како је касније признао и сам Светомир Ђукић, није размишљало о укључењу у међународни олимпијски покрет и учешћу на Олимпијским играма. У „подстрекивању” витешког духа и организовању утакмица, од пешачких до велосипедских, Српски олимпијски клуб се чак служио неолимпијским средствима – награђујући победнике, стимулишући оне који на такмичења доведу што више учесника. То је, јасно, био прекршај основног олимпијског правила – аматеризма, али за то правило нико у ондашњој Србији није чуо.
„Приватна иницијатива комитета исцрпла је све што се могло исцрпсти и издала близу 25.000 динара на награде за ове две и по године”, наведено је у писму СОК-а министру просвете и црквених послова упућеном после Игара у Стокхолму 1912. Централни олимпијски клуб је 17. јула 1912. променио име у Српски олимпијски комитет, односно Олимпијски комитет Србије, како је стајало на печату.
Први пут на највећем такмичењу спортисти Србије под заставом своје земље учествују на 5. Олимпијским играма у Стокхолму 1912. године. Заставу Краљевине Србије на свечаном отварању поносно је носио маратонац Драгутин Томашевић (рођен 1890. у Бистрици код Петровца на Млави), а поред њега на Играма у шведској престоници учествовао је и спринтер Душан Милошевић (рођен 1894. године у Страгарима).
Светомир Ђукић се у име Српског олимпијског комитета обратио Николи Пашићу и српској влади за помоћ за слање спортиста на игре у Стокхолм. Након што је пажљиво саслушао Ђукића, Пашић га је упитао: „Хоће ли се тамо видети наша застава?” Пошто је добио потврдан одговор, дао је сагласност да се из државне благајне доделе средства, која нису била у потпуности довољна, али су ипак била толика да се могло кренути на тај далеки пут. Поред капетана Ђукића и двојице спортиста, у српској делегацији су били и поручник Драгослав Војиновић, секретар екипе, и Андра Јовић, тренер такмичења. Причало се да је Србију требало да представља и Живко Настић из Жаркова, али га краљ Петар „није пустио да иде у Стокхолм јер је сељак”.
Добијени позив српским спортистима за учешће на Играма у Стокхолму значио је много, о чему сведочи и текст под насловом Углед Србије, објављен у београдском листу Трибуна 1912. године:
„Могу наши такмичари и не однети рекорд, могу чак и не бити међу првима, па ипак је углед Србије порастао самим тим што ће се њени синови носити са Шведима, Енглезима и Американцима. Радујмо се што се нашло људи који ће водити рачуна о томе да се и Србија појави у колу културних нација – да се и њен барјак залепрша на шведском тлу.”
До данашњих дана није у потпуности разјашњен учинак Драгутина Томашевића и Душана Милошевића на Играма у Стокхолму. Званично се води да је Душан Милошевић трчао на 100 метара и био трећи у квалификационој групи, док је Драгутин Томашевић трчао маратон и освојио 37. место. Пласман Томашевића у бројним документима потврдио је и Светомир Ђукић, који је био вођа српске делегације у главном граду Шведске.
„Наш тркач Томашевић је дошао 37. и издржао целу стазу. Од Руса, Талијана, Чилеанаца, Аустријанаца, Португалаца, Финаца, Данаца, Јапанаца, ниједан није издржао целу стазу. Сем тога, већи број Швеђана, Француза, а особито Аустријанаца, такође су попадали уз пут. Према томе, јасно је било да је наш тркач био један од бољих”, написао је Ђукић Министарству просвете и црквених послова о учешћу нашег маратонца, који је, по неким изворима, маратонску трку истрчао за два часа и 37 минута и имао заостатак за победником 11 минута и 54 секунде. Од 92 пријављена маратонца, у Стокхолму 1. јула 1912. године стартовало је њих 62. Наш други олимпијац у Стокхолму Душан Милошевић је много касније причао да је Томашевић тврдио да су га „неки пред Стокхолмом свукли у јарак и држали док не прођу њихови фаворити”. У ствари, према причама које су већ постале легенде и својеврстан мит о српском маратонцу, све је почело од тога да је Драгутин Томашевић дан уочи трке тренирао у пратњи једне Швеђанке (она се возила на бициклу), коју је одредио организатор. Наводно је она обавестила своје сународнике колико је српски представник брз, па су конкуренти покушали да отрују Томашевића током вечере у ресторану где су се учесници Игара хранили. То је, међутим, спречила једна од сервирки наерно преврнувши посуду са чорбом намењену Томашевићу. По истим причама, заиста се догодило да су сутрадан током трке, на једном делу стазе кроз паркове, где у тим тренуцима није било обезбеђења, тројица скочила на Томашевића и оборила га у јарак. Нашем маратонцу је том приликом повређена десна нога, али је успео да се врло брзо отргне од нападача и настави трку. Према неким другим изворима, Томашевић није ни учествовао у трци због повреде на тренингу, мада би се можда такве тврдње могле односити на трку на 10.000 метара, за коју је такође био пријављен. А да се, ипак, нашао међу такмичарима који су одустали у маратонској трци претпоставља се на основу извештаја у Политици о „утакмици у Стокхолму”, на чијем крају је писало: „Међу такмичарима налазио се и један наш Србин, кога је на утакмицу послао Олимпијски клуб. Али њега на листи нигде нема.”
И наступ нашег другог такмичара у Стокхолму – Душана Милошевића – остао је умногоме обавијен мистеријом и чудним околностима. О њима је, између осталих, сведочио професор физичке културе Зоран Рајић, Душанов земљак из Страгара, на основу Милошевићевих казивања његовом деди Јовану Рајићу: „Душан Милошевић се у Стокхолму такмичио у трци на 100 метара. У осмој групи у предтакмичењу био је трећи и, са резултатом 11,6 секунди, ушао је у финале. Међутим, уочи трке, члан мађарске групе Србин Марко Јанковић ставио му је креч у храну и он добије тровање. Биће да су Американци и Немци, кад су видели да ће једно чобанче из Шумадије да им помрси конце, одлучили да га елиминишу. А Марко Јанковић био је Душанов добар друг. Њихови очеви су се познавали, били су официри и чак једно време службовали у истој јединици у Београду. Продао се Марко за шаку долара…”, причао је Зоран Рајић, додајући да је након што је отрован, Милошевић лечен у Шведској, а у болници га је чак посетио и барон Пјер де Кубертен, оснивач модерних Олимпијских игара. По вероватнијој верзији, са освојеним трећим местом у квалификационој групи, Милошевић се није пласирао у наредну рунду јер су даље ишла по двојица најбољих. Он је пред сам старт трке добио повишену температуру и на самом циљу се онесвестио, па је пребачен у болницу, где је утврђено тровање арсеном.
У време Олимпијаде у Стокхолму Србија је примљена у чланство Међународног олимпијског комитета, а у олимпијској породици место је добио и представник наше државе Светомир Ђукић. Приликом пријема Србије у МОК, Пјер де Кубертен је честитао на успесима нашем младом комитету. У извештају са тог догађаја, Ђукић је забележио: „Приликом разних састанака наши делегати су имали прилике да упознају чланове МОК и да их загреју за Српски олимпијски комитет и тако оповргну тврдње неких чланова (из Аустроугарског комитета, оп. аут.), који су наводно били против пријема Срба, јер су нас представили као народ незаинтересован за спорт. После јаче агитације, ипак смо примљени у чланство МОК-а.”
Тако је прошло олимпијско крштење Србије. Стечена су одређена искуства – како у такмичарском тако и у дипломатском смислу, а то је била и каснија улазница за новоформирану државу Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца да непосредно по окончању Првог светског рата настави са континуитетом учешћа у раду олимпијског покрета.

АУТОР: Момчило Каран

Извор: часопис Историја, бр. 27, Ecporint d. o. o., Београд, стр. 48–51.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

sterija
Претходни чланак

Умро је Јован Стерија Поповић

Stepa_stepanovicvm
Наредни чланак

ВОЈВОДА СТЕПА СТЕПАНОВИЋ: Са Швабом је тешко ратовати...