Рођен је у Сирији. Прославио се многим подвизима, а највише зато што је дане и ноћи проводио седећи на стубу, удубљен у молитве и богомислије. Стуб је био најпре висок шест лаката. Кад му је то било мало, нареди да се подигне на 12, па 22, 36 и коначно на 40 лаката висине. Око њега се окупљао народ, који је Свети Симеон лечио и саветовао. Упокојио се у Господу 14. септембра 459, у 103. години овоземаљског живота.

Од Светог Симеона почиње јесења сетва. У Пчињи на овај дан носе семе из куће у цркву да се благослови. Кад свештеник очита молитву, окади и пошкропи водицом сва семена, сваки домаћин узима оно што је донео и носи кући. Кад увече крену да сеју, прво баце оно што су носили на благосиљање. Гледа се какав је месец: ако је млад, то је знак да ће жито добро родити. Са сетвом је добро почети увече зато што је „пуна вечера”, односно увече су сви сити од вечере, а изјутра су свима празни стомаци. Затим, урокљиве очи не могу да разазнају онога ко сеје увече, па нико не може да урекне род.

У јужној Србији, семе носе најстарије жене из куће, врачарице, и бацају у ораницу. Сутрадан се сејање наставља. Ко сеје конопљу, у семе стави три кувана јајета да конопља буде бела као јаје. Та јаја на њиви поједу орачи.

Таковци се не придржавају овог обичаја, али кажу да је на Светог Симеона добро бацити семе у ораницу, макар за два прста.

Срби са Гламоча славе Светог Симеона као крсну славу, а у Војводини сеју преко дана јер кажу да Свети Симеон чува семе од сваког зла.

За оне који рачунају дане по јулијанском календару, данас је 1. септембар, почетак нове године. Српска православна црква, као и Руска и друге православне цркве које чувају јулијански календар, на данашњи дан празнују црквену Нову годину.

ИЗВОР: Драгомир Антонић, Српски народни календар за 2019/7527. годину, Informatika, Београд, 2018.