Седам младића, војника, уздржавали су се од скверног жртвоприношења и усрдно су се молили Богу да спасе хришћански род. Они су били синови најугледнијих старешина Ефеских, и њихова имена су била: Максимилијан Јамвлих, Мартинијан, Јован, Дионисије, Екзакустодијан и Антонин. Када су и они оптужени код цара они се склонише на једно брдо иза Ефеса, зв. Охлон и ту се скрише у некој пећини. Кад то цар сазна, нареди, да се пећина зазида. Бог пак по далекосежном промислу Своме пусти на младиће један чудноват и дуготрајан сан. Царски дворјани, Теодор и Руфин, потајни хришћани, узидали су и један ковчежић од бакра са оловним плочама на којима беху исписана имена ових младића и њихова мученичка смрт у време цара Декија. Прошло је од тада преко 200 година. У време цара Теодосија Млађег (408 – 450) настао је велики спор око васкрсења мртвих, јер су неки посумњали у васкрсење. И цар Теодосије је био у великој жалости због тога спора међу верним и молио се Богу, да би Бог неким начином објавио истину људима. У то време чобани који су поседовали брдо Охлон, почели су да праве торове за овце и узимали су камен по камен од оне пећине. Тада се младићи пробудише из сна, млади и здрави какви су и заспали и то се чудо разгласи на све стране, па и сам Теодосије дође са великом свитом и разговара с младићима. После недељу дана они поново заснуше сном мртвим, да чекају опште васкрсење. Цар је хтео да положи њихова тела у златне ковчеге, али му се они у сну јавише и рекоше му, да их остави на земљи како су били и полегали.
Српска православна црква их прославља 4.августа по јулијанском, односно 17.августа по грегоријанском календару.