Био је син јединац српског цара Душана и царице Јелене. Царовао је у тешко време распада српског царства. Побожан, по природи кротак, није хтео да силом подчињава необуздане великаше, међу којима се посебно истицао Вукашин, који је добром цару дошао главе. Свети цар Урош је мученички пострадао 1367. године у својој 31. години. Али, као и са осталим мученицима и са њим је било: од људи убијен – од Бога прослављен. Његове чудотворне мошти почивале су у манастиру Јазку на Фрушкој гори, одакле су у време Другог светског рата, 1942. године, пренете у Београд и положене у Саборну цркву, поред тела Светога кнеза Лазара и Светог деспота Стефана Штиљановића.